Источник

Бр. 24

Стр. 373

литве приноситн; земаљсгсим властима, као и Вожјим служитељима, дужан је свако и данагс, харач плаћати. (Рим. 13, 1—7 ; 1 Тим. 2, 1; 1 Петр. 2, 13 и 17 ; Јуд. с. 8.) Уједињујући покорност и послушност државној власти с поелушношћу Богу, апостоли су, како видимо, условљавали оно прво другом, те тиме самим јасно показали, да се под дужношћу: подајте ћесару ћесарево има разумјети, оно, што св. Јован Златоуст вели наиме: „да то нимало не чини шкоде благочешћу, јер се баш неплаћање данка ћесару благочешћу противи 1 )." Када је синедрион забранио и запријетио апостолима, да о распетом Христу проповиједају, они тога не послушаше, те на питање за што тако чине, одговорише: већма се треба Вогу покоравати, него ли људима. (Дела. 5, 29.) ГГо мишљењу де Вете-а, Христос је првим дјелом свога одговора т. ј. ријечима: подајте ћесару ћесарево указати хтио, не на неопходчост плаћања данка, него на то, да рјешавање таког питања не спада у област Његова месијанског назначења, јер Он Меснја, није дошао на земљу, да се занима спољашњим политичким и грађанским одношајима људи (Ср. Лук. 12, 14,) а другим дјелом т. ј. ријечима: а Богу Божје, као да је рећи хтио: Ви сте прије свега дужни служити Богу намјерама добрим, морално-религијозним, и не мијешати то с оним, што се на земаљско-државну управу односи 3 )." Но тако мишљење не одговара правом смислу контекста ријечи еванђелске. У основи питања Спаситељева, без сваке сумње, да се скрива она општа мисао, да лн је нужно признавати власт ћесару или само једном Богу? На то шггање и дошао је онај категоричан и јасан одговор Спаситељев: да је дужност признавати и једну и другу власт, ујединити службу и покорност ћесару са службом и покорношћу Богу. Чувши одговор Исуса Христа, непријатељи ЕБегови дивише се и оставивши Га, отидоше, (Мат. 22, 22; Мр. 12, 17,) а по ријечима св. Луке, умукоше. (Лк. 20, 26.) Задивише се ученици фарисејски с тога, што добише одговора неочекивана, у истини мудра и убједљива. Он не само, што им у замке њихове упао није, но их је одговором својим тако збунио, да незнадоше, шта даље да отпочну. „Мп-а^ вип4 соп8р!сио тос1о, ођ гевропзиш 1и1ит е! уегит" — вели Бенгел 3 ). А Јефт. Зигабен примјећује: „Задивише се, но не гховјероваше 4 )" — не повјероваше с тога, јер је одрвенило срце ових људи. (Мт. 13 ; 15; ср. Исаија 6, 10.) С руског Жарко.

*) Орр. ес1. МопШлсоп, 1ет 7, р. 688.

2 ) Кигг^е!. ехе^е* НапсЊ. г. N Т. — еуап^. МаМ, 4 Аи0. 1857.

8 ) (^иотоп. ра§-. 139.

4 ) Толков. на еванг. Мате. стр. 329.