Источник

источник

Стр. 8

државних вдаети имала, маса народа бијаше издожена свима могућим неприликама. У томе времену, када не само част, имање, слобода, него ни сам живот не бијаше сигуран, не бијаше ни помена о каквом народном животу. Груба сила трпила је поред себе само робље, и то због тога, што јој је исто потребно било. Вјерека нетрпељивост господареће класе осујећавала је и државна побољшања, која би овда-онда државна власт под притиском европске ситуације нашем народу давала. Цркве су на сакривеним мјестима подизате и са дозволама, које су доста и труда и новца стајале, а о школама као засебним јавним заводима или каквим другим институцијама, није смјело бити ни помена. Школе су имале свој почетак у цркви, гдје је свештеник Скупљао но нешто дјеце, те их обучавао читању и појању црквеном, а кад би се дјеце намножило, то би какав писмен човјек, тај свештеников посао предузимао. Нарочите дозволе за такове школе нити је било, нити су се смјеле потраживати. Такова школа сматрана је као дио цркве, и само под црквеним плаштом могла се даље развијати. Из такових школа постајала је и множила се народна интелигенција, која није располагала са свјетским знањем, али је била испуњена љубави према народним светињама. Она се старала и водила бригу о мјесној цркви и школи, имајући или врло малу или скоро никакву свезу са сусједном црквеном општином. Оваково изоловање, поспјешено грубим притиском, несигурпошћу путовања, недостатком саобраћајних срестава, упливисало је у овим крајевима као нигдје на другом мјесту на развитак локалног патриотизма и будило сујетни и ничим неоправдани понос једне вароши или варошице над другом. Без икакве заједнице са свијетом изван своје општине, свака се варош или варошица постепено претворила у малу црквену републику, у којој су се трговци мијењали по истеку извјесног времена и за које су вријеме они руковали црквом и њеним иметком без икакве контроле и одговорности. Неупуштајући се у испитивање пробитачности оваког система, ипак је и црква и школа напредовада у онолико, у колико то бијаше могуће у онаковим приликама. У такоме стању снажио се уплив трговаца у цркви и црквеној управи, јер они бијаху преставници и цркве и народа према духовној власти (владикама) а сиромашни свештеник био је и према духовним и грађанским властима, као и према народу, само извршник вјерских чинова и ништа више. Оваково стање наставидо се и у првим годинама послије окупације док на архијерејске столице не сједоше људи, који мисле, да им је у дужности да чувају карактер православне цркве неповредим, како га је сам Спаситељ основао, док на парохијална звања не почеше