Источник

Стр. 38

источник

Бр. 3

А ево вам и другог са мном случаја, продужн поштени старчић часник. Годипе 1833. ишао сам по завјету, да се поклоним моштима угодника Божјег Нила Столобенскога. Не сјећам се у коме смо селу омркли, и ја остах на конаку код једног имућног сел>ака. Старац-домаћин, мужик јак и здрав, повративши се од некуда заиска вечеру. Старија његова снаја, поставл.ајући трпезу, отвори прозор и иружи просјаку комадић х.љеба. „Вудало једна!" крикну домаћин, „све не можеш надијелити, зар се мало скитница скита којекуда? Ето", продужи он, дохватајући хл.еб и узевши велики оштри нож, „ето, мислио сам, луде, да вам дадем сашити лијеп сарафан, али ће ето хљеб поскупити" .... Код тих ријечи цикну као гуја. Жалећи да одреже комад хљеба притиснуо га је на груди; нож се омакну и забоде се врхом у сгарчев трбух тако дубоко, да га је сам старац у страху једва извући могао. Крв појури из ране; ја с породицом старчевом прискочих му у помоћ и тешком муком могосмо зауставити крв. Сјутрадан пред полазак, дадох неколико добрих савјета снајама старчевим, како да му ублаже болове и обратих се к старцу с тим, да је њега Бог јавно казнио за користољубиву жељу његову, да хљеб поскупи. — „Драги господине", одговори ми он с болним срцем, „иди ти с Богом, куд си пошао. Живи, како хоћеш, па не брани и нама мужицима да живимо по нашему уму и разуму." Ражалошћен због окорјелоети несрећнога старца, одох. Послије ми је син његов приповнједао, да је старац одлежао више од године дана у кревету и премда му се рана зацијелила, али су према времену болови били силнн, од којих је најпослије и умро. Не сјећам се које сам гогџпзе морао промијенити стан, нашао сам прикладаан стан, погодио се с домаћином за цијену и сматрах за нужно, да му саопштим, да примам стране и убоге, али за чистоћу и ред да он одговара. Како сам му то рекао, домаћин залупи вратима и рече: „Да ми дате пет хиљада на годину, никако не могу пристати да овамо долазе скитнице ни у двориште, а камо ли у кућу!" — Зачудивши се таквом предубје^њу протнв сиротиње и убогих, ја се спокојно удаљих. Па што се догодило? Једном, не сјећам се баш, који је то празник био, повративши се с јутрења, заиште он доручак и испивши чашицу ракије, стаде јести. У тај мах до^е на прозор рањен војник, просећи милостињу. „Рони одатле ту скитницу!" рече он домаћима, гледајући у прозор. Једно чељаде приступи прозору, али на велико чудо не нађе никога на улици. „Бог с тобом, нема никога!" рече чељаде домаћину. ,,Како никога ?" крикну гњевно домаћин. Он зграби са тањура оглодану кост, скочи према прозору, и отворивши