Источник

источник

Стр. 135

онда ни једног часа овога вијека умањио! . . . Тамо нема смрти, тамо је и смрт бесмртиа, њу ће тражити грјешници, ал' је наћи не ће... Тамо ће бити грјешник на вијеки сахрањен. Нико — нико не ће ни чути његова плача!... Затворена је паклена тамница, кључеви су у самога Бога, и нигда не ће грјешник отуда изићи. Но ти ћеш рећи: гријех је временито дјело, за што је због њега мука вјечна? Одговарам: као што се не може изједначити временити гријех и мука вјечна, исто тако нема једнакости између човјека, тим ништавим црвом, какав си ти, и свевишњим Вогом, којега ти врије^аш гријехом. Кад би ти вјечно живио, ти би вјечно и гријешио; па за то се и мораш вјечно мучити. Ти би требао да сваког часа благодариш Богу и правди Његовој, која ти је открила пропаст паклену, да пресијече пут твојој злоби. Да, кад би муке поклене имале краја, какав би био онда живот хришћански? Заисга је праведан суд Божји! — Трећа стријела гњева Божјег, која рани срце грјешника, то је — жеља без наде, жеља Бога, без наде на Бога! Да ли си ти кадгод гледао таласе морске, који наваљују на обалу, као да ће потопити сву земљу, али, ударивши о бријег, разбијају се на хиљаду комадића и враћају се натраг с пјеном? Ето тако ће навалити и душа грјешника, да се здружи с Богом, али кад наиђе на срце Божје, као на тврду пећину, разбиће се од љуте боли! Жељети Бога увијек, а нигда га не видјети — то је така мука, које ја не могу ни разјаснити! Помислите само, да се прекрасно и најсветије лице Божје сакрије само за час испред очију праведних, тада би и сами рај постао паклом за њих; а да се оно само за један час покаже грјешницима у паклу, посгао би и сами пакао рајем. Помислите, да грјешници имају наду, да ће вндјети ма кад лице Божје, мука њихова од милијуна вијекова чинила би им се ннштава! А каква ли је то мука, кад ће они вјечно жељети да виде лице Божје, а без наде! — А међу тим, ми на то ни мало не мислимо! Ми држимо за велики губитак, ако се лишимо милости какопог великаша само за један дан, а вјечно лишење милости Божје држимо ни пода што! Ми знамо, шта је то мука вјечна, па ипак идемо сами у пакао ... Ми, или не вјерујемо да постоји вјечна мука, или смо просто полудили . . . Јасно је, да смо мн достојни те вјечне муке, ако не за друго што, а оно за нашу невјеру и безумље! Па шта онда ? Треба се увијек сјећати муке вјечне, — па ћемо је избјећи лако. У древна времена, један светитељпустињак био је у велпком искушрњу; ^аво приступи њему; да га ублажи и утиша. Па шта је учинио пустињак? Он пружи прст на пламен горуће свијеће, а јер не могаше издржати боли, одмах трже руку и рече сам себи: „Кад ја не могу издржати једну секунду, да