Источник

Бр. 10

ИСТОЧНИК

Стр. 155

испуни" (Мат. 5, 17); а није дошао ни просвјету да уништи, јер он сам упоређује знање са свјетлошћу. а незнање са мраком! Гдје %емо дакле тражити узрок? Бацимо поглед на душевно стање тадашњих Јевреја и Римљана, па ћемо лако увиђети, ко је изазвао онај значајни сукоб, којп је завршен мученичком смрћу Христовом. Јер шта су очекивали једни, а шта су тражили дрцги ? Јевреји очскују Месију, који ће да обнови царство Давидово и да их ослободи од римског јарма; а Јелини, односно Римљани, траже „истину", врхунац филозофије, која би надкрилила све дотадашње филозофске лравце. У мјесто тога Јевреји виде Месију на крсту међу разбојницима, који није кадар ни себида помогне и да сиђе са крста, да би га могли признати за правог Месију; а Римљани гледају с презрењем на Христа и на његове необразоване ученике просте рибаре, који им не доносе никакве филозофије, а камо ли врхунац филозофије. Преварена нада Јевреја и уображена премудрост Јелина и разум Римљана хтјела је дакле да спријечи намјеру Христову. Па ипак шта видимо? —■ На рушевинама старозавјетног јудаизма и јелинско-римске културе уздиже се величанствена зграда новозавјетне цркве Христове: дивна хармонија вјере-иросвјегие. Видимо дакле, да је Христос — привидно побијеђен — ипак остварио своју божанску замисао : ујединио је она два дивна цвијета, вјеру и просвјету; но у осшварењу ове своје идеје иошао је баш противним иравцем, а не оним, који су очекивали Јевреји и Јелини. 0 тога и говори Бог преко пророка: „Погубићу премудрост премудријех, и разум разумнијех одбацићу", те нам у наиријед објављује, да Ие понизити нашу гордост, нашу уображену иремудрост и разум, и да Ае ударити иутем, који %е једнима бити „саблазан", а другима „безумље И заиста, већег искушења, и опаснијег камена за спотицање не можемо ни замислити! Јер колико је њих у данашњем просвјећеном вијеку, који су кадри да преброде ову скилу и харибду, „саблазан" и „безумље". Овдје би се и оиет могли заиитати: за што је Вог изабрао баш онај пут> који је једнима „саблазан", а другима „безумље" ; за шшо нас и гто други пут меНе на искушење? На ово питање одговара нам св. апостол Павле у I посланици Коринћаћанима (1, 21—24) овим ријечима: „Јер будући да у премудрости Божијој не позна евијет ирем.удрошЛу Бога, била је Божија воља, да лудошЛу иоучења спаее оне, који вјерују. Јер и Јевреји знаке ишту, и Грци тремудрости траже. А ми ироповједамо Христа разапета, Јеврејима дакле саблазан, а Грцима безумље". Лудош&у иоучења дакле сиасавају се они, који вјерују. — Да тешка искушења за човјека просвјећена, одана знању и науци! Јер шта вели даље св. апостол Павле? „Што је лудо пред евије.том оно изабра Бог да посрами премудре"! а Христос вели: „Влаго сиромашнима духом, јер је њихово царство небеско" (Мат. 5, 3); — истиче се дакле свуда оно, што је прорекао Иеајија, да ће се спаеење наше оснивати на рушевинама премудрости премудријех и разума разумнијек. — ^Па зар ово не значи, да је ХришИанство негација сваке иросвјете? а — 11 лн су зар она два дивна цвијета, вјера и просвјета, узалуд никла и развила се свако на свом земл.ишту? Зар се ова два цвијета нијесу ујединила, оплодила, као што је била намјера Божија? Што је сам Бог засадио и кроз толике вијекове једнаком љубављу брижљиво његовао, — зар да је баш обећани Месија уништио? — Да тешка искушења за човјека, који живи за просвјету! Зар баш мора човјек да уништи ире.мудрост и да одбаци разум, ако хоАе да се сиасе ?