Источник

Стр. 156

источник

Бр 10

Но у мјесто одговора одјекују и опет страховите ријечи Божје: „Погубићу премудрост премудријех и разум разумнијех одбацићу" ; а шшо је Боглпрорекао, још микад није порекао. Он заиста захтијева од нас : да ее одречемо не пмања, пего онога, што нам је најдрагодјеније: премудрости и разума; једном ријечи, захтпјева од нае, да се одречемо себе, и баш у овом се скрнва суштина вјере; у овом се уједно скривала и клица оне очајне борбе јудаизма и јелинизма против идеје Христове; у томе се напосљетку скрива клица и евагдашњег противљења вјери, особито данашњег атеизма. Кад дакле хришћанска религија захтијева уништење премудрости и одбацивање разума, а лудошЛу поучена захтијева безусловну вјеру у „разстетог спаситеља"; није ли то негаиија иросвјете ? Зар није такова проповијед у истини једнима саблазач, а другима безумље ? — II на ово питање одговара нам св. апостол Павле, када вели, да је проповијед о разапетом спаситељу само ономе саблазан и безумље, који нема вјере; а који проповијед ову пј има свим срцем својим, у души његовој преображава се она саблазан и безумље у Божију силу и Божију премудрост, као што вели св. апостол Павле: „Јер је ријеч крстова лудост онима, који гину; а нама, који се спасавамо, Божја сила и Божија премудрост" (I. Кор., 1, 18, 24), а на дрлгом мјесту „Христос је сила Вожја на спасеније евакоме, који вјерује " (Рим. 1, 16). Вјера је дакле Божија сила^ која тгретвара безумж у премудрост; јер је лудост Божија мудрија од људи, и слабост је Божи/а јача од људи и (I. Кор. 1, 25). Без ове еиле Божије проповијед о разапетом спаситељу мора бити једнима саблазан, а другима безумље; ову скилу и харибду нико живи не тсреброди без те унутрашње силе Божије. Ко нема вјере, томе не ће помоћи изуччвање, па и потпуно знање богословије или филозофије; такав може стећи само извјесно увјерење о потреби Христове вјере, али то још није вјера, није сила Божија , која преображава безумље у премудрост Божију; јер поред свег увјерења, које имамо о Христовој вјери, остаје ипак у души нашој клица уображене премудрости, која нам у потаји дошаптава: г проповијед о разаттом, сиаситељу права је саблазан и безумж а . Докле год не ишчупамо дакле и пошљедну клицу наше уображене премудрости, докле год се не одречемо себе, не .иоже се уселити у дугиу нашу сила божија; а све дотле ми можемо имати увјерења, али вјере не. Ко напротив има у души својој ту силу Божију, као што су је имали св. апоетоли и сви светитељи, особито св. отац Николај, који се слави као правило вјере, томе се отбара ум, да разумије писмо (Лука 24, 45), тај духовно разгледа све, „јер није примио духа овога свијета, него Духа, који је из Бога, да зна, шша му је даровано од Бога (I. Кор., 2, 12). А тјелесни човјек не разумије, што му је од Духа Божијега; јер му се чини лудост и не може да разумије, јер треба духовно да се разгледа (1. Кор. 2, 14.—16.); а у посланици Римљанима вели : „тјелесно мудровање непријатељетво је Богу, јер се не покорава закону Божијему, нити може (Рим. 8, 7.) Је ли дакле Хришћанство заиста негација мудрости, знања и сваке просвјете ? Баш на против! Јер и Хришћанетво проповиједа премудрост, али не премудрост овога вијека, него иремудрост божију у тајности сакривену, коју одреди Бог прије свијета за славу нашу, које ни један од кнезова вијека овога не позна; јер да су је шзнали не би Господа славе разажли (I. Кор. 2, 6 —8). Хришћанство проповиједа ону премудрост, коју су опјевали и узносили сви старозавјетци пророци и праведници, када веле: „ Благо човјеку, који нађе