Источник

Стр. 170 ИСТОЧНИК Бр. 11

зимних киша ничу, но које на првим сунгааним зрацима увену. Јерусалим се не види од Маслииовог бријега, на коме се поглед зауставља и кога једиа бијела кула надвишава као би.љег, који се уздиже изнад гребена овог океана од непокретних и истрошених стијена. Планина и пустиња су овдје заједно: двије величине пуне строге озбпљности и тихог величанства. Тако је изгледало ово усамљено мјесто, у које се по свима вјероватним знацима Исус повукао. Стијена Му је била заклон. Живио је у средини дивљих звјерова. Небо над Њим било је пуно јасне ведрине и нуно божанских звукова. У овој мртвој природи саме успомене побуђују путника, кога тамо пут нанесе; оне га испуне својим тихим гласовима. Слика Христова, како је он ту живио, чини се да трепери око ових брежуљака. Удуби се у његове мисли и са поштовањем гледа се на ове остатке стијена, на којнма се Он може бити одмарао. Ако је Исус гледао са висине ових брјегова на долину јорданску, коју је он тек оставио, могао је видјети гомиле свијета који хитаху Јовану, који му пут припремаше. На другој страни хоризонта нма|аше Он пред Собом онај пут од Јерихона ка Јерусалиму, којим ће Он некад ићи да смрт нађе. Бавлење Исусово у пустињи било је прије свега ради молитве' ради премишљавања и ради развијања Његових људских способности у Вогу, његовом Оцу. Они, који у себи осјетише потрес, који се у дугом напитк^ окријепигае на ријеци божанских радости, који су као Навле „Чули ријечи, које човјеку изговорити овдје на земљи. није дано'% који су небесне тајне у се примили — само они, свети, могу може бити тек нагађати какова је свјетлост душу Исусову обузимала кад се Он свом Оцу молио, клањао и обраћао. Он виђаше у вољи свога Оца, величину и љепоту свога посланства за све вијекове. Он посматраше тешкоће свог задатка и осјећаше већ у напријед болове и жртве, које ће га пратити. Одлучан сада снажно отпочети, појавише Му се пред душом још један пут са пуном живошћу сви они закључци вјечне мудрости, вјечне справедљивости и вјечног милосрђа чиме се свијет требао спасти. Смртии страх, Голгота и смрт стајаху јасно пред његовим очима, које ту увијек бише отворене за вјечну свјетлост. Он осјети радости дугае која у Вогу живи и усхићеље које оне распростпру, али тако исто његова душа бијаше притиснута сграхом и ужасном борбом, коју Он виђаше и којој је у сусрет ишао. Самоћа има увијек неодољиву привлачну снагу за оне, који су побожношћу испуњени. Сви су они то искусили. Она је праг, преко кога се ступа у радни живот.