Источник

Стр. 172

стају пред- троношцем, на ком је чинија с кољивом том умилостивљујућом жртвом за умрле чаанове цркве, које има и свај други-духовни значај и смисао. Као што се зрно пшенице бјелице баца у земљу, да опет ускрсне, узрасте и сатвори многи плод, тако се мртво тијело сарањује у земљу, да на глас трубе анђелске а у онај страшни дан суда ијечитога из евога гроба устане, пред лице вечног судије Христа(Јпаса предстапе, да му се за дела суди и да се дај-Боже удостоји чути оне Спасове спасоносне ријечи: Придите благословени Оца Мога, насљедите спремљено вам царство од саздања свијета. И потом опет бива спомен мртвих, и не само хР иш ' 5ана ) но СВИ ЈУ -"^УДИ) „иже од вјека," т. ј. „који су од времена Адамова до данас умрли у благочашћу и нравој вјери, праотаца, отаца, и браће наше, царева, кнежева, монаха, мирјана, млађаних и старих, и свију, који се у води утопише, у рату изгинуше, које земљотрес затрпа, убијце убише, огањ сажеже; и оних, који посташе храном звјеради, птиц;1 и буоа, који погинуше од грома и смрзоше се на мразу и зими, који погинуше од мача и страдаше од коња, и оних, које притисну стијена каменита и засу земљица црна, и оних, који умријеше од врачбина, чина и отрова, и који се удавише кошћу. — који-но напрасно умријеше те осташе без прописаног опијела и погреба." И тада се свакоме из грудм отимају тешки уздаси а из очију теку вреле сузе за покојницимд његовима. А кад стијене храма стану одјекивати одјецима оне дивне пјесме црковне: „со свјатими упокој" . . . тада се из душе сваког Хришћанина као дим из кандила исправља шапат тихе молитве ка Творцу небесноме за покојнике, сроднике и знанце, да их упокоји на оном „мјесту светом мјесту блаженом, мјесту утјешном, гдје није болести, жалости и уздисања, но гдје је живот бесконачни." II кад свештеник ножели „во блаженом успенији вечни покој" свима усопшима и отпоји им „вјечну памјаа", те кад најзад својом освећеном десницом лозним внном прелије кољиво, тад п опет приступа побожан народ, да од те слике и прилике будућег нашег васкресења окуси које зрнце а понесе и кући стару и нејаку, да се и они њиме уз мрву свете нафоре заложе. И прекрстивши се још једаред на вратима храма, полази народ, у мањим и већим гомилицама, скрушено пут тихе оне и безвмолвне светиње . . . пут онога, штоно рекао народ наш, села невесела . . . пут мјеснога гробља. Тамо га вуче љубав ирема његовим покојницима. За њим греде тамо и пастир словеснога стада, да гробове „безгласних и бездиханих" покојника прекади и прелије. И кад се обретеш у сред тога села невесела и погледиш пшром њега, те угледаш оне силне знаке нашег спасења — крстове и побусане гробове, зар да ти тада не падну на ум оне дивне биеер ријечи бесамртног митроносца српског Ииканора : Гробови тамни, како нас страховито плаше, Кад није у н>има, за. ким гине срце наше. А како нас блаже они, кад ко у њима ночива, Ко нам из душе п срца никад не избива! „Св. Сава. и Народ се размилио по гробовима својих сродника. Свак ти је запалио воштаницу и затакао је у гроб, и у топлој молитви, плачу и јецању ишчекује доласка свештеникова. Код првога гроба видиш већ свештеника, гдје га са миомирисним тамјаном и измирном прекађује: из додане му читуље спомиње све оне, који су ту свој прах стресли, и црну земљину над утруђеним им костима капљицом рујнога вина прелива. И ступа тако свештеник одгроба до гроба, по реду их прекађује и прелива; ■— а кад и потоњи прелије, и кад и над потоњим рече: Бог да им душу прости! . . .