Источник

Стр 216 ИСТОЧНИК Бр. 14

се издаје за Бога и доиушта и онима, који му се клањају, да вјерују е су они богови као и он. Ностати Бог. то је велики сан, који засјењава човјечанство, то је фатаморгана, која га зачарава од постанка првог човјека. Јадно, чудно божанство били би ми, кад би се поклонили злом духу, у мјесто да му одговоримо по Исусову примјеру: поклањај се само Богу. Наше охоло „Ја" тада све уништава, наша мудросг постаје лудост, наша сила постаје тиранија и подмуклост, наша шупља слава и наше царство јест само од себе срушено царство од једног дана, јер ми морамо у брзо се повратити, што смо за један часак себи потчинили са насиљем у нашој себичности. Ово је историја људства, кад оно слиједи ^аволу. Непрестано развија се она у овом правцу од вијекова немоћна да ооори дјело Исусово, који са свим сам даје својим вјерницима моћ, да постану дјецом Божјом, и тиме се и сами приближе божанству, т. ј. кад зло од себе тјерају и само се Богу клањају. Нобједив у три искушења, Исус се указује озарен оном духовном уредном љепотом, која га за кратко вријеме његовог живота и извршивања његовог задатка, крунисаше као сјај славе. Одлуке, које је Он ставио против злог духа бијаху непромјењиве. Што је Он одбио од Себе Својом до крајности тврдом вољом, то је одбијено за увијек. Три жиже похљепе, које се ни у најбољнм природама никад са свим не гасе, не налазе у 1Бему никаквог пристаништа. Он, који је син Божји, не ће никада подлећи материји у својој људској природи, и не ће никад употријебити своју божанску природу, да своју људску задовољи: Он ће гладовати, умарати се, боловати и смрт отрпјети, али не ће никад замолити Оца да Му олакша тешки терет његовог одређења; никад не ће ни Он сам томе ма шта допрннијети; никад се не ће у њему примјетити ни једна радња, која би била само на то, да се хвалише прел, народом као син Божји. Народ ће очекивати с неба ма какав знак, којим би се Он показао као истинити и једини син Божји, а Оа ће овај захтјев одбити као надахнуће сотонино, и то тако одлучно, као што су ријечи, које истичу из његове тајанствене унутрашњости, и које се односе на значење његове смрти и васкресења. Дотле живиће Он у приликама обичног живота, а ако се Он ослободи од њих, то се не ће никад догодити, да ради свог задовољења осјетп на себи заштиту свога Оца, него ради људи, које он приводи вјери, поучава их, лијечи, спасава. Он не ће никад из дрскости излагати свој живот, али ће се увијек управљати по правилима непријекорне мудрости. Скроман и тих не ће се Он подићи на лажном повјерењу. Он ће избјегавати опасности и спасаваће се бјегством од својих не-