Источник

Бр. 15

ИСТОЧНИК

Стр. 229

Продавадац му рече: „Дај, што мислиш да је право." Трговац му рече: „Ево ти пет монета (новац неки)." — Продавалац помисли, да му се он руга, па рече: „Зар ти то дајеш за њега?" — Златар опет мислећи, да се овај расрдио, што му толико мало обећава, рече: „Ево ти дајем десет монета." Продавалац још већма огорчен због тих ријечи, ућута и не одговори ни ријечи. Златар му рече: Ево ти двадесет." — Окај ћутате као заливен. Златар стаде давати тридесет, а за тим педесет монета, повишујући цпјеиу дотјера до 300 и исплати му. Узевши новац и предавши камен, незнобожац отрча жени својој сав изван себе. Жена га запита: „По што си продао камен?" — Он извади 300 монета и пружајући их жени рече: „Ево по што! Жена се избезуми од доброте преблагога Вога и рече: „Ето, мужу, какав је Бог хришћански! Како је он добар, како је милостив, како је богат! видиш да ти је он не само вратио с камдтима твој новац, који си му позајмио, већ је за неколшсо дана ушестеростручио своту. Признај, да нема другога Вога ни на земљи ни на небу, осим Вога једнога." Муж, убјеђен чудом, одмах прими вјеру хришћанску. — Тако каткад плаћа мнлостиви Роспод дуг својим зајмодавцима још овдје на земљи. А ево приповијетке тога истог блажепог Јовнна о томе каква их награда чека у будућем животу. „Киринејски епископ Сннесије обратио је у хришћанство свога школског друга филозофа- Евагрнја. Одмах иза крштења даде му Енагрије три златна дпнара за сиромахе: „Узми, вели он, ока три динара, раздијелн сиротињи, и дај ми потврду, да ће мени Христос платити то у будућем животу." — Он узе злато, и одмах му даде потврду, као што је желио. Послије неког времена осјети Евагрије неку слабост, која као да је сусјетка смрти, па рече дјеци својој: „Кад ме будете сахрањивали, метните ми тај папир у руке и с њим ме сахранпте." Дјеца и учинише тако, кад је умро, сахранише га с рукописом. Трећега дана послије смрти јав.ља се он епископу Синесију у сну и говори му, иди, узми твоју потврду из гроба, гдје сам сахрањен; ја сам добио, што сам желио, потпуно сам задовољан, а да се увјериш о томе, ја сам се потписао на твојој потврди." Епископ нпје ни знао, да су то писмо метнули с филозофом у гроб, па сјутрадан рано сазва ои дјецу његову и рече: „Што сте ви метнули с фидозофом у гроб?" Они помислише, да им он говори за новце, па рекоше: „Ништа, владико, осим погребних хаљина његових.' 1 — „Како? рече он, „нисте ли метнули с њим какво писмо?" Они му рекоше: „Јест, владико, некакво нам је писмо дао, да му метнемо у руке." — Тада им епископ приповједи свој сан, и сазвавши служитеље црквене, ктиторе и неке од