Источник

Сгр. 280

источник

Бр. 18

на старо и младо. Истгша је, да је сујевјерје шкодљиво, и да га треба искорјењавати, али тога има и код онијех, који се зову далеко од изображенији, као што је на нр. иарод Велгије, у којој и у највећим круговима царује сујевјерје у велпкој мјери. Но, у колико смо саслушали говор г. Вокоровића, дајемо му нашу руку у искорјењивању сујевјерја као на ир. у народном вјеровању да грјешиа душа након четрдесет дана улази у тијело, у ком преконоћ под казну грјехова да тумара, а у зору тако с тијелом сједињена да улази у гроб, чекајући опет ноћ и т. д. За овим, госп. је Вокоровић говорио о топлењу коситера, олова, о сијању пшенице шга јечма, о неким свецима, што би имало значити код дјевојчица као неко пророчанство удадби им, о бујади и т. д Пошљедњим чињеницама не можемо дати потпуну осуду, јер су гатања и врачања, машта народна. Ако узмемо причу о мачиПу као производ народне маште, наћи ћемо да је та прича изведена у свима чињеницама, да пх боље не би извео ни мозак Гете, Бајрона или једнога Золе. Саглашавамо се и потпуно одобравамо госп. Бокоровићу, када моли народ, да у којекаква гатања и празновјерице не вјерује. Како смо рекли, сујевјерја има свуда, као и код нас Срба. Да ни ми Срби нијесмо сами на свијету, који вјерујемо у сујевјерје, ево нас и на друге народе а именом на Шпањолце, РБемце, Енглезе, Талијанце и т. д. Госп. је Вокоровић говорио врло разговјетно и поучљиво о манама народним и мушку и женску, и старима и младима. Када његов говор оцијеиимо онда можемо госп. Бокоровића ставити на добро проповједничко мјесто, тим више, што је он по своме младићкоме добу још младица у проповједалачком животу, која ће током времена донијети врло красан плод у врту Господњем. Проповјед или говор божанствене ријечи необходдно је средство получењу истинитога и потпунитога учења вјере и нравстве. ности. Такови пут изабрао је сами Бог, када је њему бнло угодно саопштити људима откриће. Праоцп и патријарси бијаху дужни усмено поучавати своје синове и кћери у религији; пророци су добијали божанствене наредбе приопштавати откровење Свевишњега јудејскоме народу посредством усменога предања. Сами Исус Христос у проповједалачкој је форми излагао своје небесно учење скупу народа, и пред својим сдавним вазнесењем на небо најсвечаније дао својим апостолима поучење: „ ајте ио сввму свијету и проиовједајте еванђеље свалсоме и (Марк. 16, 15). Хришћанин је дужан знати, шта је то Хрншћанство, и какове се истине у њему сасгоје, а то ће постићи од такијех лица, која су