Источник

Стр. 334

источник

Бр. 21

Ријеч двије родољубима на оцјену. (Свршетак.) II. Пратећи рад Српске Књижевне Задруге за ових седам година њена живота, дошао сам до освједочења, да су књиге, које она издаје, и по бираном и богатом садржају, и по елегантном издању, нај јефтиније књиге за наш српски народ, коме је пружена прилика, да добије седам укоричених књига (а неки пут и осам) за цигла 3 фор. или 6 круна. Ми знамо да су добре књиге пријека потреба нашем народу; знамо како су велике користи од добрих књига, знамо да би ширењем добрих књига помогли и народу своме и књижевности нашој, али што је најглавније не ћемо да знамо : да српској књизи наша врата широм отворимо, иа да уљегне у сваку сриску кцћу. Може ли наш народ схватити потребу и замашај ових, по њега најодабранијих књига? Може ли се с њима упознати и оцијенити им њихову вриједност, ако се нико не заузме, да народ с њима упозна? Да богме да не може. Бадава је ту апеловати на жарко српско родољубл>е нашега српскога парода, — не користи ломити перо и трошити мастило, ако се збиљски не приме образованији људи те културне мисије. Они су најпозванији да српској књизп утиру пут у српску кућу. Повод овим редцима дао ми је извјештај Задругин, по коме сам видио, да у ширењу српске књиге страшно назадујемо. Желећи да УП1. коло књига Задругиних што више буде проширено, завршујем са ријечима Љубе Ковачевића. Гледајући — вели Љ. Ковачевић — како Срп-Јтву и његовом националном животу пријети погибао са више страна, како нам се у читавим покрајинама само име не признаје, ваља нам више но игда прегнути, да се наш народ културно унаприједи и духовно препороди, а то се најбоље постизава народном књигом, којије задатак узела на се и Српска Књижевна Задруга. Досадашњи одзив нашега народа служи на чагт његовој националној свијести и улива нам наду, да не ћемо подлећи у културној борби, која иресуђује да ли ће један народ живјети својим националним животом или не. Изгубпмо ли битку у тој борби, знајмо да је не ћемо добити ни „топом ни пушком", хако се многи узалуд надају." Деветнаести вијек, — наставља даље — који је високо истакао идеју народности, већ је на измаку. Похитајмо, да наш народ што више просвијетимо и књигом српском националну свијест ојачамо, докле идеја народности још игра прву улогу при одлучивању о судбини мањих и слабијих народа, јер послије може бити све доцкан. То увађају и непријатељи нашега племена, па за то су и заложили сву снагу да нас на културном и просвјетном пољу претеку. Ну ми, не смијемо допустити, да у тој племенитој борби будемо побијеђени, јер ако би то, не дај Боже, с нашега нехата било. знајмо, да је Српство свршило." 3 а г р е б, мјесеца октобра 1899. Задругар. -имЦрквене вијести. Уношеље антиминса у новоподигнуту цркву. С благословом и дозволом Његовог Високопреосвештенства АЕ. и Митрополита Дабро-босанског господина