Источник

Бр. 1 и 2

ИСТОЧНИК

Стр. 15

никаквога излаза осим очајања и смрти. — Соба болееникова и самртна постеља Хришћанинова јесу преддвери неба, овдје може пастир више да проучи и дубље да сагледа небеске предмјете, него ли ма на ком другом мјесту на земљи;... Овда-онда пастир не може не осјећати, да мјесто поуке болноме, ради које је он дошао, он се сам поучава овдје." (Архимандрита Бориса: Записи из пастирског богословља). — Колшео их опет има, који гледајући тек смрт пред очима, уви^ају погрјешке свога живота, и душа им зажели мира вјечнога, а ко ће им мир тај донијети, ако не свештеник? Опасност животу многога је Вогу обратила. „Иди на море, па ћеш се научити Богу молити"; — ; вели народно искуство. Сама болест или је казна за гријехе, за што можемо наћи најбољи примјер у св. Евангелију, гдје се описује исцјелење узетога (Мар. гл. II., с. 5); или је искушење постојаности наше и вјере у Бога, као што је случај с праведнијем Јовом; или пак служи за православље Божје као што је са слијепијем (Јов. IX. 3). У сваком том случају потребан је свештеник. Ако је болест пошљедица гријеха, то је он дужан да болесника на гријех упозори, и само он је кадар, да га од гријеха очисти. Је ли болест пошљедица искушења, то је опет пријеко потребан помагач, који ће болника кријепити, да не клоне и не посумња. Тр^ба ли пак славу Божју открити, одиста од свештеника нико није на то позванији. С тога нема никакве препрјеке, која ће правог свештеника од те узвишене дужности задржати. Нзему не смета ни злочест пут, ни хрђаво вријеме, ни опасност приљепчиве болести и готов је у свако доба дана и ноћи напустити топлу постељу и похитати спасењу ближњега, јер „што сте учинили једном од те Моје мале браће Мени сте учинили". Њега не руководи при том ни богаство, ни славно име, или буд каква добит или рачун, њему лебди нред очима једино спас душа, јер тешко њему, ако његовом немарношћу и једна пропадне (Јез. XXXIV. 4, 10). Не вежу га ни гранпце парохије његове, него хита у сваки крај и у евако доба, да избави душу, ради које је Искупитељ своју драгоцјену крв пролио. И црква потпуно је схватила велику важност те узвишене службе, с тога је и дозволила, да свештеник може саму свету литургију прекинути и и болнику при растанку с овијем свијетом на помоћи бити. Има крајева у нашем народу, гдје се похађање болесника и њихово причешћивање од народа, па и од стране самог свештеника сматра као прости обичај, кога као да је већ почело нестајати. Свегнтеника не зову, а он еам не ће да до^е, а бабе и врачаре са што каквим запиеима никад се и не одмичу од болесника. Нема свештеника, да их