Источник

Бр. 5

ИСТОЧНИК

Стр 67

ђање и множење чед& цркви Божјој", онда би такови уздржницга са свим ускос ишли једној божанској установи, или би бар гријешили против ирве, главне и више сврхе установе те, те би онда, као такови били за осуду, гато међу тим није случај. Но „дјевичанство" може човјек чувати и одржавати не само уклањањем од брака, него баш и у браку; те према томе „дјевичанство" не значи само безбрачност, него оно означује још и уздржавање супруга од полног сношаја. Као богослов чуо сам од једног наставника евога, да су хришћанској старини познати били „дјевичански бракови", такови супрузи, који су се уздржавали од полног сношаја за цијело вријеме трајања брака. — Па ако би већ могли мислити и рећи, да су против 1едне божанске установе гријешили и гријеше они, који се од брака уклањају, брак избјегавају, али би за такове дјевичанске супруге, свакако рећи и тврдити морали, да то бијаху грдни грјешници. Јер они — не клонећи се брака, на против ступајући у брак — не хтједоше испунитн ирве, главне и више сврхе брака: не хтједоше браком својим послужити и допринијети „множењу и одржању рода човјечјега", те „рађању и множењу чеда цркви Божјој". — Но да такови дјевичански супрузи не бјеху ни грјешници, а још мање грдни грјешници, најбоље доказује и свједочи то, што се уздржавање, истина не доживотно, него краће или дуже уздржавање у браку, хришћанским супрузима не тек само савјетује и препоручује, него тако рећи п налаже; јер ево шта каже св. апостол Павле: „Не забрањујте се једно од другога, већ ако у договору за вријеме, да се постите и молите Богу" 1 ). Па кад би се какви хришћански супрузи одважили на то, да цио живот свој посвете „посту и молитви Богу", те се у „договору забранили једно од другога за вријеме цијелога живота свога": зар би такви супрузи били грјешници, шта више, грдни грјешници? Напошљетку, да „множење и одржање рода човјечјега", те „рађање и множење чедб, цркви Божјој", није и не мора бити саставни дио, односно прва, главна и виша сврха брака, свједочи то, што се рађање дјеце од брака одијелити може, те да њега у браку и не буде, или да га и ван брака буде, што и искуство свједочи. А више је, него вјероватно, да се бар прва, главна и виша сврха неке установе од исте одијелити не може. Дакле: „множење и одржање рода човјечјега", те „рађање и множење чеда цркви Божјој", другим ријечима ра^ање дјеце није и ие може бити прва, главна и виша сврха хришћанскога брака, јер има бесплодних бракова, бешчадних супруга, који су такови по вољи Бо-

!) I. Кор. УП, 5.