Источник

Стр. 88

П, Период (златни вијек црквеног пјесништва). (Од 726. г. — 820 г.) У другом периоду црквено пјесништво се веома развило; дрво ; које је ухватило корјена у далекој давнини црквене историје, разгранало се у пуној снази, расцвјетало се у изобиље цвјетова миомирне поесије, која је миришљавим дахом напајала цркку Христову. Овај период знаменит је с тога, што су црквене пјесме и мелодије доведене у неку одре^ену цјелину (систему), допуњено је, гдје још бјеше празнине, дат је црквеној пјесми заокругљен облик, прост и лак за свакога; а што је најглавније црквено појање добило је један облик, те се свуда постигло једнако појање у 8 гласова (октоих). Период овај, који траје од 726.—820. г. био је вијек класичности црквеног пјесништва, јер дјела, која производише духови тога времена, бјеху по унутрашњој садржини богата мислима и осјећајима, а по спољашњем облику лијепа, одре^ена, јасна — савршена. Најзнаменитији пјесник овог доба бјеше св. Јован Дамаскин. Он је био центрум, из кога падаху благотворни зраци, који оживљаваху духове његовога времена, те их сокољаху на диван рад, као што је црквено пјесништво: пјевати Богу на част, себи за душу. За свијетло име Јованово везана су многа знаменита и славна имена: Козме Мајумског, браће Студита, Теофана и Теодора Начертаних, Јосифа пјеснописца, и многих других. По Флоринском св. Јован Дамаскин родио се 685. г. у Дамаску од угледних родитеља. За Козму се не зна, кад се родио, но већ у раној младости доведен је у Дамаск, и ту га примише Јованови родитељи, па га дадоше заједпо са њим на образовање. Учитељ им је био инок Козма Италац, којега је отац Дамаскинов откугшо од Сарацена. Дјеца су добро учила и васпитавала се у духу православне Христове вјере. Вјерско одушевљење учитељево прешло је и на дјецу, јер кад се учитељ повукао у манастир, огиде наскоро и Козма. По смрти очевој заузео је Јован мјесто на калифином двору, но позван од друга Козме, да остави свјетски блијесак и животну, ташту радост^ повуче се и Јован са калифиног двора у лавру св. Саве. гдје се одао подвижничком животу под надгледањем једног благочастивогстарца. I I јеснички дар његов рано се показао, У младим грудима гораше пламен племенитих осјећаја, он се одушевљаваше за све лијепо и племенито, а највише за свегу вјеру православну и цркву нашу. Требало је само, да дође згодан час, па да се и тај пламеп разгори и покаже свј топлину жара свога. Догоди се, те једном другу Јованову умре брат. Овај замоли Јована, да с п јева коју пјесму на смрт брата умрлога, и