Источник

Бр. 11

ИСТОЧНИК

Стр. 163

Харфа {уа. (ЗХа, ФаХттјрму) од 12 или 10 жица, инструмент у облику трокута. Жице, различите по дужини, стајале су над косим резонатором и са обе стране додириваху се рукама (откидаху се) и доводиле у таласање откуда, се звук добијао. При литургијском појању употребљавало се не мање од две, не више од 6 харфи. Ово је био омил.ени инструмент цара Давида 1 ,). Хришћански оци забрањивали су употребљавати у хришћанској цркви инструменте, али појање јудејско, како у почетку хришћанства тако и на даље дуго је било у употреби у хришћанској цркви. Св. апостол савјетује појати псалме, а појање псалама морало је ићи по начину јудејског појања, на које су се првобитни хришћани (из Јудеја) већ и навикли били и научили. Једино, што су хришћански св. оци измијенили начин појања псалама. По старом предању и начин^ (јудејском) псалми су се појали непрекидно, те би народ од тога сустао и излазио би из цркве. Због тога су оци 17-им правилом лаодикијског сабора заповједили, да псалме не треба без прекида појати, него изме^у свакога псалма морају бити кратка читања, да народ мало отпочне и почне опет затијем појати. Ради овога је и подијељен сав псалтир на неколике катизме 2 ). Појање псалама ушло је тако рећи, у душу хришћана, те и што сами производише било је у духу псалама и у начину њиховога појања. За примјер навешћемо васкрсне антифоне Јована Дамаскина, који је умро пред крај VIII. в. Ови антифони поју се слично степенским псалмима (119—134), само је Дамаскин унио у своје пјесме хришћанскога духа и осјећаја. При појави хришћанства у почетку хришћанске цркве јудејско појање било је по ријечима Климента Алаксандријског просто, величанствено, освећено дубоком старином, приближавало се доста грчкој музици, дорском напјеву, те је било и прикладно за хришћанску црку и подесно и за хришћане из Јудеја и за оне из језичника. Музика у старих Јелина. У музици Грка као и у поесији његовој, скулптури и архитектури огледа се класичност у свему, пропорционалност и симегрија. Грци су мрзили свако усиљавање и крајност; али су цијенили разум и поредак, ту красоту дијелове тако спојити у једну цјелину, да се из свега види благородност и узвишеност. Музика је у њих била слугом поесије, она је пуно одговарала оном дивном и звучном језику јелинском; она је и постала из звучности тога језика, те је с њим заједно славио златни вијек у атинској трагедији Периклова вијека.

'). 1)>~. Р. 5сћејг\ ВШ. Агсћао1о§1е. ГгеЈЉиг§ 1887. стр. 552—555. 2 ) Никодим, еиископ далматитински: Правила са тумачењима Н. Сад 1896. стр. 82. кн.. II.