Источник

Пр. 16

ИСТОЧНИК

Стр. 243

а њезини хулЈИтељи разбијају се о камен тсао таласи и нестаје их; она се прославља, а онн се посрамљују; оаа ће се зацарити са Христом, а они ће бити бачени, у бездан огњени са својим врховним вођом !ђаволом; она ће славити вјечну побједу на небу, а они ће вјечнз плакати и нарицати у подземним пакленим тамницама . . . Онај, који је створио Адаму помоћницу из ребра његова, он, женик небесии, створио је себи, од Свога прободенога ребра милу невјесту, а нама љубезну матер — цркву своју свету, да многу дјецу препороди водом и духом Црква је наша истинита мати, њезин је глас — глас грлице, која се њежно брине за своју дјецу, њезина уста точе миро апостолске науке из њезиних руку — капље тамјан доброчинстава, која се чине љубављу и милосрђем, њезине двије дојке — јесу два завјета: Стари навијештени пророцима, и Нови, проповиједани апостолима; својим крштењем рађа она дјецу своју у бесмртни живот. Иди к њој, о сине мој, храни се од дојке, те истините матере! Она се ие крије са својим пастирима и учитељнма, не свијетли под спудом, већ јавно свијетли цијелој васељени, као свијећа на свијећњаку. Господ је учинио цркву своју непогрјешивом, оиа је стодгпх П оуткержденп истннк! (1 Тим. 3. 15). Она ће бити на земљи до пошљедњ^га дана судњега, и вратд ддова, по ријечима Господњим, вигда н( и'До/(■киЈтт^. еи. Сталне су ријечи Господње, које изрече пречистим устима својима: Ја сам с вама у све дане до свршетка вијека (Мат. 28.10.). ЈТкрагк Господк ко кск'\"к слока-'к\'1, скои^ (Г1с. 54, 13). Пебо и земља Ле ире%и, а ријечи моје не прије&и (Мат. 2И, 35). Значи, да Господ не ће нигда одузети благодати своје од цркве, јер, гдје је Христос, тамо је и благодат његова, Госиод је у цркви светој Сворј, у цркви светој православној, апостолској; ма да ју непријатељи њезини мрзе, гоне и раздиру, ипак је она несавладљива; с њом је Ггспод и ко се удаљује од ње, тај се удаљује и од свога спасења. Ову цркву чува дух Божји, по ријечима Псалмопјевца: Гле, не дријемље и не сиава чувар Израиљев (ДТе. 120 4). Од тога Духа и јесу сви дарови, који у цркви свијетле. Од времена кад је Дух св, сишао на апостоле, света црква је процвала, као плодна маслина, различним гранчицама — ликовима праведникб. Господ Исус који је за нас пострадао на крсту, постао је главом цркве и њезиним управитељем. Послије ње['а — во^ама цркве бјеху апостоли, иза њих учитељи, епнскопи, свештеници, и на тај начин дошла је до нас служба Епископска и свештеничка, и послије нас остаће до свршетка вијека. Као што у пшеници, док није пожњевена, има и кукоља: тако и у св. цркви, докле год постоји, као пшеиица па њиви, у овој долини плачевној, није могуће да не буде међу добрима и — грјешника. Па