Источник

Бр. 18

Стр. 277

одношењу главних гласова спрам споредних, у доминантама и завршетцима. Но пе само да се западно појање разикује од грчкога (по старом напјеву), него слободио можемо рећи, да су и народи, који од самих Грка примише хришћанство, толико нзмјенили ово појање, да данас врло мало сличности има са грчким појањем. Довољно је указати само на појање српскога, православнога народа. Не зна се какво је бнло црквено појање у старој српској држави под Немањићима, кад је св. Сава уређивао цркву нагау јер немамо о томе никаквих тачних и јасних споменика (осим може бити неколико црквених књига са загонетним неким знацима над текстом црквених нјесама 1 ); али је вјероватно, да је црква српска добила пјеније са истог оног врела, са којега је добила и књижевност, а то је из св. Горе Атонске, те да је према томе пјеније старе српске цркве било врло блиско и слично грчкоме појању. Што је црква српска самоеталнија бивала тим се и црквено појање њено све то више мијењало уносећи особине народнога духа. За вријеме инвазије турске и ропства под Турцима умукоше јасна звона на звоницима српских богомоља и царских задужбина, а са њих и по 1'отову и пјесма црквена, јер ш!ег агша аИеп! шиаае; вијек овог робовања вијек је велнког застоја у историји и животу српскога народа. И зар чудиги се онда, гато ми по извјегатају егзарха Максима Рајковића 2 ). има^асмо свегатенике, који знафаху иростачки појати, а неке, који знађаху српскп појати, а неке, који не знађаху нитта појати, док су се Њемци славили и дичили колосалним дјелима музичких великана Баха и Хендли Јован Рајић у историји катихизиса оставио нам је спомена о том, како се карловачко биоградски Митрополит Мојсије Петровић (1677 — 1730) бринуо о том, да се у црквама у подручју његове митршолије попрчви црквено појање. Он је „довео из св. Горе јеромонаха Анатолија, пскуснога псалта (пјевца), и устроји у Биограду грчку школу, из које је по времену узпмао јуноше са добрим гласом, које је онај псалт научно појати по грчкој псалмоди, числом довољне, чим је цркву нзредно увесељавао; и тако раснространившу се грчку пјенију свуда, преста српско пјеније сасвим, тако да се данас једва гдје чује." Дакле за вријеме ропства под Турцима изопачило се било појање у српској цркви и удаљило од грчкога начина што бисмо паслутили

') Такву једну књижицу, колико ее ејећам, има г. Тихомир Остојиђ, проФееор у Новом Саду. Да ли је протумачио оне знаке над течстом, није ми познато. И покојни Н. Дучић има у својим редовима забиљенсену једну пјесму из Хилендара гкацкниа ), али је по тим мртвим знациманепротумаченима, тешко доћи до мелодије.

2 ) В. бб-ти Гласник ерп. учен. друштва БољариЛ :предговор Октоиху 1891.