Источник

Стр. 312

источник

Бр. 20

и славу, донио му је побједу над ђаволом, радост искупљења рода човјечијега. И та слава та побједа и радост, кад се сравии са страдањем. исто је, што је читаво море сладости у сравњењу с капљом горчине. Сва страдања и срамота бјеху кратковремена, а слава његова вјечна. Роворе: Може ли син поштовати вјешала, на гсојима је објешен његов отац?" Одговарам: а што, кад би ко, не за своју кривицу, већ за туђе гријехе, не по невољи, већ добровољно предао сам себе на вјешала, и кад би таком смрћу не еамо себи, већ и свому сину стекао славу и чест; а при том кад би и самим вјешалима стекао чудотворну силу; — што мислите: би ли паметно поступио син такова човјека, кад би стао презирати то чудотворно дрво? Заиста не би. Тако је и овдје: Христос је драговољно пострадао на крсту, за гријехе свега свијета, крстом је стскао себи славу и нама спасење и прославио је свој крст чудним знацима; па зар да ми не поштујемо тај свети Крст? Веле: „Непријатељи Христови радоваху се његову страдању; поштујући крст, ви посгајете учесници њихове радости." Одговарам: ми немамо ништа заједничког с непријатељима Христовим. Ми страдамо страдајућем Христу строгим постом и умртвљавањем тијела, а нарочито у дане, кад се спомињу страсти његове; ми проливамо сузе спомињући ове страсти. А кад поштујемо Крст, ми се радујемо не понижењу Христову, већ томе чему се је радовао и сам Хрисгос — радујемо се побједи над ђаволом, прослављењу имена његова и искупљењу рода човјечијега, које се извршило на ЈКрсту. Говоре: „Прииисивати силу ма каквим знацима и стварима јест дјело З^аволско, — врачање. Није ли и то крсни знак? 1 ' Одговарам: А зар су св. и богоносни оци били врачари, кад су чинили многа чудеса крсним знаком ? Баш противно: знак крста не само да није ствар врачања, већ и само дјелује противно свакој врачбини, свакој сили ђаволској. Он чини чудеса не сам од себе, већ што слика страдање Христово и самога распетога Господа. И самим споменом о Распетом разгони он силу демонску, мећући на себе крсни знак, ми поступамо исто тако као слуге, које моле у цара милости, показајући му оно копље, којим је његов син одржао славиу побједу, н спомињући уједно смрт синовљеву, коју је примио драговољно по гаиовиједи очевој, за слуге своје. Овој мудрости научио нас је сам Христос, кад је рекао: заиста, заиста вам кажем тто год узиштете од оца мога у име моје, да%,е вам. (Јован. 16. 23). Говоре најпослије: „У првенствујућој цркви није се употребљавао Крсни знак, — то је почело од времена цара Константина Великог." Одговарам: није истина; он има почетак од самога Господа Исуса