Источник

Бр. 20

ИСТОЧНИК

Стр. 311

горије Назијанзин припониједа да и онда, кад је Јулијан одступник желио да се састане с демонима и кад су му они показали се, он је у страху оградио се, по пређашпој навици, знаком крсним, и његови услужпп наклени савјетници одмах су се разбјегли. Тако не трпи ђаво силе крста Христос се крстом прославио; идући на крсну смрт он је сам говорио: сад се ирослави сип човјечији (Јован. 13, 31); па како се може ово прослављење сматрати нечасним? Не! кога је сам Бог прославио онога не треба лишавати части, кога је сам Вог осветио, тога не треба држати за нечиста (Дј. ап. 10, 15). А Христос Спаситељ је прославио свој крст, као што је још кроз пророка обећао ово: Прославио је мјссто ногц својих (Ис. 60, 13). И сами видимо ову елаву Христову: ои свијетли на крунама и жезлу царском, и на главама архијерејским, и на црквама божјима, свуда се узноси и клаша му се. Ако је спасоносно увијек имати у мисли лик распетога Христа, то, заиста, исто је тако спасоносно иматп овај лик видљиво пред очима тјелеснима. Јер у чему је разлика изметју једног н другог? Заштоје да представа распетог Господа у уму дјело спасоносно, а исти гај лик за тјелесне очи —■ није таково? Зар је неугодно очима да виде оно што годи срцу? Заиста јечудновата и посве не појмљива ствар носити у уму и срцу ма чији лик а у исто вријеме мрзити видљиво шегово изображење! . . . Ако ти љубиш распетога Христа у његовој слици, љуби и крст његов. Па ако би ти и одбацио слику распетога Христа, а само у уму представљао себи његово распеће, и тада не можеш бити без Крста, јер Распетога не можеш себп ни представити без Крста Ајш говоре: „Н1то је то крст. ако нијесу вијешала, срамотно дрво за смртну казну? Како се може вјешалима клањати?" — Одговарам: не гледај на то, што је било прије; гледај што је сад постало. Истина, крст је био прије срамотним дрветом, а сад је он -—- знак сина човјечијега, слика распетога Христа. Нрије је то бпло ору^е казни, а сад је — печат цара нобеснога, који изабранике божје ослобађа од вјерне казне. Прије је он бпо поругом за народ, срамота за људе, а сад — анђеоска слава и демонска рана. Ово је промјеиа десиице вишњега, који је пзабрао понижавајуће у свијету, да постиди мудраце свијета! И кад љекари знаду да у самом отрову змијском на!)у користан лијек, то зар не може зло претворити у добро Онај, који је из небића све у бнће призвао? Роворе: „Крст је нанио Христу срамоту, страдање и смрт. К'ако је могуће љубити га?" Одговарам: да је ои нанио само Хрпсту срамоту, страдање и смрт, нека би и бнло; али гле, он му је дпшк>