Источник

г .р. 20

источник

Сгр. 309

Овим се наређује ирво и нрг.о, да се мора осјећати при појању црквенијех пјесама или но.љетп црквену пјеему и с вољом појати, а друго, да треба појати разговијетно и разумљнво, како би вјерни смисао пјесме могли духом пратити. Мелодија њена мора бити лнка, не тешко комбиноваиа, тиха, нроста, на ипак величанствена. Свуда и извођење пјесме може се свести на иеколпка тек нравнла или, да кажемо, музичке термине. У уставима и црквеио-обредним књигама ћемо често наћи над пјесмама ове ријечи: „Онлгк подоклстт*. п-ктисл", о другима пак: „1нп'к= кае.иу оуко, но ијјостцј гиаголс/ИК!, мкоже псал,ик1 со оуми/штлгк"; о некима опет: „оун« естк п-кти ксл со гласолгк кшгласни>". 11о овнм изразима видимо, да су се неке пјесме појале, а неке рецптовале. Ово рецнтовање било је двојако: прво је био прост обичан говор, а друго се приближавало пјенију, бпло је у њему пешто внше таласања у говору. Прво је чтпш нростое (осуеи [хеХои;), а друго чтенп /Иелоднческој, псаЛ/Иодичккое (|лета а то ће рећи: пјесме појале су се мелодичк!), а псалме су читали са појањем. Па и пјесме пијесу се једнако појале: једне м010 тса со сладкошкиплгк, а друге носкорВ глаголк>тсА. И ако до душе у старој црквеној музици није било музичгсих назива за изражавање јачине илп брзине пјесме у данашњем смислу, ипак над неким пјесмама пма особитих озндчења за различито појање тако: кшгласнш значи, да треба појатп пуннм гласом, пуном јачииом, снажно, што ће рећи данашње ћ>г(;е. У једној и нстој пјесми на пр. поји се (шсшилгн, пошсшилгк и к к1сочашшки г к гласолгк, што значи, да виснна ностепо расте. Тн\ое нлп ти^огласное ггкнУе одговара у музици рјапо; оно се појало тихо, али ипак за то могао се текст и смисао ијесме чути. Овако се на пр. појн у Нкнгк ск1лк1 пасус: „ се жертка таинал со= кершЕнна дор^носитсм". Гријеше многа пјевачка другптва, кад у извођењу пиаиа претјеривају границу и за љубав његову жртвују разумљивост и дубоки смисао црквенпјех пјесама. Наиме често бпва, да се чује лијепо извођење пјесме и тихо* брујање, али таква пјесма остаје само хармонија, дочим смисао пјесме и узвишене миели њеие падоше жртвом хармонпје, те пјесма нпје аостигла свој смјер. Није цпјељ црквеннх пјесама уввсељавати и удивљавати, него иоучати и хришЛапски расиоложити. Коснш, то је лагано у темау , једпако иашему ћаг^о или 8о81епиЈ;о. У свпма тпма начиннма појања увнјек се чукао онај главни принцип, да пјесма бу,т,е свпма јасна и разумљива. И то је било главно. Не тражи се дакле за ваљано појање, Вог зна, какав лпјеп и рутинираи глас и вјештнна, него вјера, присутност духа и срца, нерасијаност, пријатно и хршпћанскп радосио расиодожена душа, пажња и умилност. Подокает г к