Источник

Бр. 22

ИСТОЧНИК

Стр 341

менике и папирусе те бољз познавајући старине, имамо јаене доказе, да су Египћани вијек од сто десет година обичним људским вијеком сматрали. А пошто је Јосифова смрт ушла чак у пословице Египћана то нема ничега невјероватног у том, да је Јоси ф доиста 110 година живио. Уопште се египатски поглед на оволико трајање људскога живота током више стотина година у народу учврстио. Има у британском музеју један натпис, који припада придворном чииовнику Рамзеса великог, Раки, (из XIV. в прије Хр.) а гласи овако: „Моја благодарност Онофрису, којн ми послије стодесетогодишњег живота на земљи даде спокојство у гробу". У минхенском музеју на кипу једног врховног жреца Аммоновог, и з доба Фараона Сете у XV. вајеку прије Хр. ижљебљени натпис садржи молитву, што је Аммон своме слузи дао „сретан живот од 110 љега". — Исту мисао садржи и онај натпис (из 21. го дине владавине Аменофнса ГП. из XVI. в. прије Хр.) што се чува у британском музеју, а на њему су у мјесто јероглифа јератички знаци који говоре о нарочито честитијем људима објећаном блаженстку „иза оних дана, када их послије 110 годишњег живота буду у гроб положили' 1 . Такав поглед старијех Египћана на границе људскога живота добија израза и у папирусима. Тако међу папирусима — што се у британском музеју под насловом : АпазГазг чувају има један, што велича неког високог чиновника. У том тексту сретамо се са шљедећим ријечима: „Ти си се приближио прекрасном Аменту (мјесто покоја мртвијех) без страха, и без да си ослабио; ти си поживео сто и десет го. дина на земљп, а твоји домаћп још и више". Те нас ријечи сјећају на онис смртп великога законодавца јеврејског народа: „Мојснју бијаше сто и двадесет година када умрије; али му вид његов не ослаби и снага га не напусги" (Втор- XXXIV. 7.). Има још и другијех примјера за толике годиие дугога живота' и неће бити излишно, ако их овђе наиедемо. Нл основу Једаога пааируса, што је пре 50 година нађен у Тиви, а сада се налази у народној библиотеци у Паризу — саопштава нам египтолог ПЈаба шљедећа факта и папирус тај је философска расправа, написша од не« >га 1Гпготепа, за вријеме царева Ассега и Снуфра из четврте династије и према томе на шест стољећа прнје Мојсија. Птаготеп, бијаше старији син Ассетов, и пошто му отац још бијаше жив, вели за себе, да је у средини земаљекијех велможа при царскоме двору дочекао стодесету годину живота. Према томе морао му је отац у то доба имаги најмање сто и тридесет година, а можда бијаше и старији. Пошто је ипак речени Фараон живио за вријеме Аврама, можемо закључитп, да је љу-