Источник

Стр. 30

источник

Бр. 1 и 2.

људе, којима је бесмртност душе невјероватна, јер не могу да замисле душу без тијела 1 ). Велика већина људи тражи на постављена питања одговор и том својом тражњом већ иризнајо, да вјерује у могућност ријешења тих питања. Људи, који се држе религије, већ на основу свог религиозног увјерења тврдо су оевједочени у бесмртност своје душе и њима не треба много доказа. Њима је доказ авторитет онога, који им ту вјеру диктира — Бога. Напротив онај, који на вјеру не даје много, коме вјера и религиозно становиште уопће, па и у овом питању није вјеродостојно, тај се може и на основу свога умствовања увјерити и ови докази су тако силни. да их човјек може одбацити и у њих невјеровати само онда, кад рашчисти или у колизију дође са својим здравим разумом. Да се одмах на почетку запитамо: има ли ово наше размишљање и умствовање и практичног разлога? — Засијеца ли питање о души и бесмртности њеној и у наш практични живот, или се оно можда само изнаша на тапет ради дијалектичког довијања, или је оно можда од интереса по нас само зато, што је постулат, догмат, религијозни ? — Ми упућујемо на оно, штО смо рекли напред, од каква је значаја тежња човјекова за знањем, а особито за знањем о себи. Чули смо како је рекао онај дохришћански мудрац, да о свом путовању на други свијет човјек треба да размшпља, а за Сократа се вели да је он у очи своје смрти неустрашиво о смрти говорио и отишао у њу, као да неиде у смрт, већ да силази у ад као Вожји посланик 2 ) јер је био увјерен у истинитост будућег живота, као што је и иријатељима својим рекао. Заиста човјек, који је увјерен, да је свој живот на земљи проживио часно и поштено, одлази с овог свијета миран са увјерењем, да иде у бесмртноот. Такав човјек не сматра смрт као прекидање свега већ само као поновно рађање у други живот. И у томе лежи практички значај овог питања. Земаљски живот свој не можемо разумјети, ако мислимо да је све смрћу свршено. Кад човјек види леш свога ближњег, а знаде, да ће се и с њим то исто збити, јер је и сам истом закопу неопходности подвржен, као и његов ближњи, зар ће се задовољити, да само констатује, да је човјек смртан? — Не. Разуман и мисаон човјек се не зауставља и не задовољава само с тим, да се слпјепо покори факту^ и пита, да ли је то пошљедн. I ријеч, да није то само пријелазна по јава, да ли нема и не може бити што савршеније од тога, што он

') „Ти.чс. (Нвр." 1. I. с 22. Ари<1: ГеП: „ 1)!е ХЈпз^егћИсћкек <1ег тепвсћНсћеи „8ее1е" стр. 43. -) Р1а1. : „Рћа<Зоп и , сар. 2. 8.