Источник

Стр. 46

ИСТОЧНИК

Бр. 1. и 2.

г

Читу ља.

Петар Михаиловић, иротојереј и умировљени парох црњеловачки, у иротоирезвитерату бијељипском, преселио се у вјечност 8. дец. ир. године. Покојник је рођен у фебруару 1846. Свршио је основну школу у Бијељини, а у манастиру св. Тројице у Тавни упражњавао се је у пјенију и правилу прквеном и спремао за свештенички чин. Рукоположен је у мјесецу јуну 1862. за ђакона и нрезвитера од блаженопочившег АЕ и Митрополита зворничко-тузланског Дионисија I. и постављен парохом у Црњелову. Ушљед болести умировљен је 6. септембра 1896. године. Покојник бијаше од природе врло даровит, добар и реван свештеник, а за вријеме српско-турског рата 1876. храбар и неустрашив борац, који је народ своје нарохије подигао на оружје против петовјековног душманина — Турчина. Поставши четовођом босанским добровољцима, борио се је уз српску војску под заповједништвом Ђоке Влајковића, која је ударила на Бијељину. Бно је у 8 љутих окршаја са Турцима и јуначки се са својим четницима борио. Сам тип његов издаваше га за јунака. Уважавајући заслуге покојникове, као добра пастира и чувара вјерских и народних српских светиња — блаженопочивши АЕ и Митрополит Днонисије Илијевић произведе га 6. јануара 1879. год. за протојереја. Опојан је дане 10. децембра 1900. од 7 свештеника, у присуству многобројног народа његове, а и сусједних парохија и многог грађанства из Бијељине, који покојника ради његових врлина поштоваше, а сарањен је у порти цркве црњеловачке. При опијелу судјеловало је и српско-правосл. црквено пјевачко друштво из Бијељине, а за на вијек са покојником се опростио у дирљивом говору преч. г. Јован Новаковић, адм. протопрезвитерата. Иза себе оставља између остале породице и једног сина свештеника, који га је још за живота на парохији замијенио. Бог му дао у рају насеље, а вјечан спомен у народу његову српском, кога је истински љубио! 12. Д. Званични огласи. Српско -православна АЕМ. Консисторија Дабро-босанска. Врој _527 1 — 3 РеФ. I. ех 1900. Е д и к т. На молбу Марије р. Ђурашиновића, из Водичева, позива се њезин отсутни супруг Ђуро Ђуричић, који је сада наводно, у краљевини Србији, да се потписаном духовном суду до 30. априла 1901 1 чјд. писмено или лично тим прије пријави, што ће му се у противном случају поставити службени заступник, с којим ће се од шегове супруге подигнута бракоразводна парница окончати. У Сарајеву, 11. јануара 1901. АЕМ. Консисторија Дабро босанска,