Источник

Стр. 84

источник

Бр. 4

ходи и тражи кога да прождере" (I. Петр. У. 8.) 1 ). И тај непријатељ није сам, него је с њим небројена војска духова пакости испод неба (Ефес. IV. 12.), и сви они воде љути рат против цркве Христове 2 ). Они сију кукољ зла по њиви Божјој, уносе заразу у стадо, повјерено пастиру, силом и лукавством отимају од њега овце и вуку их у бездан пропасти. Тијем су опаснији њихови нападаји и засједе, тијем више треба пазити и будан бити, што се ти нападаји и засједе не даду видјети — непријатељи се сасвијем неопазно прикрадују стаду. Не видећи непријатеља пред собом, пастир се може предати безбрижности не узнемирујући се за цјелину стада: ме^утијем баш у то вријеме, преко сваког очекивања, од њега грабе и разгоне овце 3 ). Али тај невидљиви непријатељ има својих слугу не само ме^у поднебесним духовима пакости. Он налази и спрема оруђе за своје грабљиве нападаје и међу људима, које је скренуо с пута спасења, и њих приморава, да служе његовој цијели. Да би одбио све нападаје непријатељске и да би очувао чисто и не поврије^ено разумно стадо, колико се опрезности одкажности и какови подвизи траже од настира црквених 4 ). А ако се ко завео и сишао „с пута праве вјере", колико тек онда напора и труда стајс пастира, да на^е заблудјелог и да га врати у крило правосланне цркве г '). „Дјело пастира цркве, по Ј. Златоустом, није то, што и дјело чобанина овчјег: овоме, ако би се неке овце уклониле с правога пута, потребноје само гласно викнути, и заостале од стада опет ће се повратитн стаду. А ако човјек залута од праве вјере, велики труд и огромна брига предстоји црквеном пастиру, јер заблуделог не смије привућн силом или принудити страхом; само поучавањем га приводи оној истини, од које је отпао. Душа мора бити пуна одважности, да не би ослабила и очајала о спасењу заблудјелих" 6 ). ■» *■ * Позната јеван^ељска истина вели: „к'оме је год много дано^ много ће се и искати од њега" (Лук. ХП. 48.). И чим су виши они таланти, којима је Господ обдарио ч^вјека, чим је већа власт, која је спојена с чином и положајем његовијем, тпјем је тежа и одговорност онога, коме је све то повјерено. С тога гледишта највише између свијех достојанстава човјекових — свештенство јесте и најодговорније. Пастир ће одговарати пред Богом, у свој строгости, која одговара његовом највишем положају на земљи и дарованој му пуномоћи за спасење душа човјечјих, с једне стране и достојанству овијех пошљедњих с друге стране. Душа човјекова је много драгоцјена Господу; ради њеног х ] Бес. на II. Сол. 2ј зј 4) б) 6) 0 свештенству.