Источник

Стр 92

ИСТОЧНИК

Бр. 4

Да заклоппмо за час историју старе црк. е и да погледамо мало око себе, колико и како ми даиас грлимо, љубимо и поштујемо нашу свету цркку православау, коју нам је засновао Господ Исус Христос раширили је по свијету свети апостоли, а крвљу својом запрскали је и учврстили је у јако стубље и чврсто каменито стијење славни мученици Христови. Другим ријечима, да се упитамо, има ли и данас још мучеништва и треба ли га? Како чувамо и хранимо свети аманет, који нам оставише свети мученици? Треба ли и данас још вјеру засвједочавати и исповиједати ? — Треба, браћо, кадгод се то од нас захтијева, кадгод је прилика, да пред свијетом своју вјеру засвједочимо! Па да ли ми у достојној мјери то чинимо, колико од нас тражи Господ Исус и света црква Његова? Има их, који то са добром савјенгку врше вољно и са пуно љубави, а има их, које еастрашује од тога ташти модернитет и лажна свјетска наука. Са болом у души морам иризнати, да је број ових задњих куд и камо већи од првијех. Шта више многи нападају и спрјечавају оне прве у исповиједању; и што је то нападање и ружење јаче, тим је исаовиједање онијех узвишеније. Има и данас замки за оне, који се вјером у цркви спасавају. И ако нијесу то замке, као оне, које мученицима спремаху окрути тирани, али су и ове не мање опасне, још опасније од онијех; јер данас је саблазан раширила моћна крила као нигда до данашњих дана и ликује, кад се који од малијех спотакне и саблазни. Данас се не убија до душе физички, не истрзају тјелесни удови, али се данас опасније ради: убија се и трује дух; онда се убијало убилачким оруђем, а данас рђавим примјером. И у том моралном убијању такмачи се, ко ће више жртава принијети. Христова црква увијек је иста, ми у њој као и нанш претци хоћемо да се вјером спасавамо клањајући се Богу живоме, Исусу Христу и Духу Светоме, али има неких, који нас окрутом силом исмијавања и дражења гоне, да пљунемо на своју свету цркву и вјеру, за коју су нам прадједови, дједови и очеви гинули и к-рвцу прољевали. Зар није то мучеништво, кад кроз скилу и харивду њихова ловљења, заваравања и мамљења мора човјек пролазати, да само дође у свету тишину Вожјега храма. да се Богу помоли. По^еш ли цркви, да пред свијетом исповједиш вјеру своју, а на путу сретају те искушења, свијет те спољашњи вара, мами у своје невјерничко коло, иа ако лијепим не иде, он пријети, презире, ирогања: „Куд ћеш, мрачњаче? Зар у цркву ? Коме је данас до цркве стало?" -— И за чудо дивно, многи се спотакне, многи поклизне, и ако данас нема оних мука, које препатише свети мученици. Свети мученици посвједочише своју вјеру и онда, када дивљи урлик грабљивих