Источник

Бр 4

ИСТОЧНИК

Стр 93

животиња проламаше ваздух у непосредној близини, а данашњи нараштај стиди се знак крста на себе метнутн и онда, кад се саблазан тек из далека помаља; љубав светих мученика није се ни у леду угасила, кад вјеру своју исповиједаху, а у данашњих људи вјера се гаси и срце леди само од хладна погледа саблазни. Колико јунаштва у оних, колико слабости и издајства у ових других! Саблазан се данас осилила обукавши се у рукавице и фрак модернитета, под којим се скривају учмале груди, ледено море преживјелости. И тај фрак данас без стида и срама исмијава поштени стари гуњ, под којим некад куцаше живо, вруће срце срчаности, вјере и наде наших славних предака. Како је некад друкчије и дивније било! Некад се сви важнији дога^аји из наше историје догађали и рјешавали на саборима код светих цркви и царских задужбина, а данас су нам цркве празне и народ се купи по крчмама и каванама, и у мутном диму каванског задаха бистри појмове. Пред тебо износим ове жалосне и ружне слике, омла дино дико наша, ја бих да те штитим, да те не затрује тај загушљиви, тај невјерни дух времена. Од Христа проречени час куцнуо је, саблазан је већ ту, али се ти чувај да се не саблазниш, да се не спотакнеш. Ради челичења у добру преврћи старе листове наше сјајне прошлости, оданде се учи, како треба свету цркву поштовати и вјеру истинито исповиједати. ондје ћеш наћи дости бисера, дости поуке за будућност, јер еадашњост нам је биједна, жалосна горка ... Или зар није то мучеништво, кад човјек више пута племенито мисли и осјећа, намјере су му дивне, замисли величанствене, а никога нема, да га разумије, да му пружи руку братске помоћи, него га се туђе, подозријевају и сумњиче. Он живи за своју идеју, сваки му куцањ срца за њу бије, да је оствари, па ипак не види успјеха. То је видите мучеништво! И ако нема мука, и ако се не истежу удови, нити се издише на коцу, али тешко је срцу, када на правди страда, када човјек добро мисли, а људи га не разумију и осуђују, када човјек цвијеће сије, а њему пелен ниче . .. Тако нијесу Христа разумјели, и ако је цио Бзегов појав од свијетлих јасала витлејемских до црне Голготе на спасење људи био обраћен. Колико је пута горку чашу испио, колико је пута са болом узвикнуо: ,,Јерусалиме, Јерусалиме, колико пута хтједох скупити чеда твоја, као што кокош скупља пилиће своје под крила — и не хтјесте!*' х ) Тако се патио и велики пророк и воЈја јеврејског народа Мојсије: Бог је изабрао њега и позвао, да избави народ из руку мисирских. Па је ли га народ дочекао и разумјео? Кад је једном видио, како се бију два Израиљца, при1] Мат. 23, 37.

3 / '