Источник

Б|< 6

источник

Стр 139

кроникс и новииарски нзвјештајн пунн су: отрова, крађе, пријеваре, убијстава и с^моубијстава, пошљедица уображене и разочаране људске величине, внсоког уздизаша и ниског падања наших гордих жеља. Па из ове неправилности судите, да ли може овакав човјек правилн<> одговприти трећој својој великој дужности и љубави ирема ближњима. Зар обоготворено .,ја" познаје у другу брата? Зар отимачиаа и грабеж позааје, шта је то туђа, некоља и јад? Зар у студену леду топлоте тражите? или у саможивости љубави? „Свако за се", то је наше начело! Зар да се и за другога старам, а кад ћу онда своје срце задовољити?! Ах, то срце, то помамно срце, што често немилосрдно | ушн и уннштује околину, да до својих прљавих и саможпвих циљева доЈје. У свијету овом кроз жалосни фијук студенога вјетра као посмртна пјесма чује се вапај угњетених и преварених, плач убијених и сатрвених жртава људског егоизма, који тек на пирамидама порушених трупина и људских срдаца умије славно царовати. Погледајте само на јадно, растројено наше друштво, ца ћете се увјернти, да у њему нема љубави и братског, милог погледа и прија г 1 ељског савјета. Подсмјех, недозвољена шала, злурадост, завист, ог-оварање, опадање, лажно свједочанство, то су украси, којима се кити данашње другатво, то је оружје, којим убија братац брата. А зар мислите, да осим тјелеснога убијства нема још и друго? Има, има, још много опасније, духовно убијство, саблазан и р^ав примјер. Свијет је тако пун гријеха и прилика за гриј^х, да би човјек по ријечима светога апостола морао из свијета иза^и 1 ), да но гријеши. А како је опасна саблазан и духовно убијаше за људе и друштво! Тјелесно убијање шкоди само тијелу, док душа остаје чиста и може се спасти; а духовно убија душу, јер покваривши душу у човјеку, сатире у њој сваки племенитији осјећај, упропашћује је овог свијета као и онога: умрла је овдје за поштење и морал, а ондје за вјечно блаженство, за које је одре^ена била. Колику одговорност носе на ееби они, којима је повјерено васпитање ближњих: религиозно, научно и друштвено. Који саблазни једнога од ових малих, који вј&рују у мене — рекао је Спаситељ — боље би му било, да се објеси камен водепички о врату његову, и да иотоне у дубину морску 2 ), јер упропашћује људе, друштво и цркву. Па ипак како хладнокрвно пријети родитељ или старији ко у кући дјеци и млађима, да не иду у цркву на свету службу Божју; како неразборито пружају старији млађима оруђе, којим ће себе сатнрати. Човјек и не зна како има удијела у туђем гри=

') 1. Кор 5, 10. а ) Мат. 18, 6.