Источник

Стр. 138

ИСТОЧНИК

Бр. 6

срамнији начин. Даттас со код нас дужностп премп Богу запостављају угађању људима; пазимо, да ие увриједимо једаи другог, јер то би било противио реду и учтивости, а Бога вријеђамо сваким дахом отровне душе; Бога смо понизили, а еобе и своје „ја" ставили смо као божанство, тсојем се цио данашњи магеријалистичкп свијет клања и служи. И нехотице сам овдје ирешао па друго излагање, колшго и да ли правилно испуњавамо дужности према себи. Данашњи уображени, ражњежени, материјалистички свијет мисли, да у довољној мјери одговара овим дужностимн. Он има на уму само тијело, материју, и тежећи угодити и хранити тијело мисли, да је већ све учинио. А заборав-ља, да грдно гријеши, јер човјек има и душу, илем нптији и драгоцјенији дио свога бића, и за ту душу слабо се брине. ГГосмотрите само данашњи свијет, само у оном ужива, што га дражи и побуђује му тијело. Гледајте модерно сликарство и вајарство, па ћете видјети, са каквим чудовиштима ће вам се око сусрести: обнажена тјелесна нагота представља данас лијепо, племенито и узвишено; данашња распуштена, мазалачка школа хоће да истисне или бар по изи стару класичну школу идеализма, која је тежила, да духу даде више хране него тијелу. А зар је у пјесништву, мислите, боље? Данашње пјесништво поје славопоје голој, грјешној природи човјечјој, и то за то што човјек ужива видјети себе обоготворена. У часу, кад увиђа и признаје, да је го и ништаван, ташт и као сјенка пролазан, у том часу му се тијело највише погорди и раздражи жељом, да се види овјековјечено. Невјернички овај свијет говори, да нема никакву религију, па ипак има неку нрсту култа п службе, он у лудости својој служи сам себи. Није ли то лудост, у исти мах бити увјерен у таштину материје и у исти мах величати је, бити заљубљен у њу и појати јој славопоје. Да грдна лудила, безакоња и гријеха! Да грдно смо се уподобили Ниневљанима! Па кога то велпчаш, човјече? У шта си се уобразио? Зар у себе самога? Гдје су ти силе, у које се уздаш? 0 јадни створе и још грђа нацо! Јер кад куцне час и небо се живота помути, облачине црне покрију ти чело, а срце ти у страху и трепету живо закуца, гдје ти је сујето, уздање, гдје ти је моћна обрана, коју си у себи уображавао?! Како ли си биједан, гдје си се преварио и разочарао, а помоћи нема! Један корак само и тај уображени човјек на рубу је пропасти; један часак само, и тај умишљени јунак јунаштва нема, већ на ивици очајања као јасика стрепи, и не мог\ ћи ријешити судар и лом прилика диже руку на себе, да кукавички сврши. Нема дана, кад се о овом јаду не увјеравам<>. Судске