Источник

Стр. 6

источник

Вр. 123

је морао подлећи јачој сили, човјечјој вољи и знању, па пошто није имао прилике, да се вјеџба, заспао је сасвим. Доместикацијом дакле животиње губе стара својства и добивају нова. Доместикација је много допринијела, да људи сматрају животиње за нешто више, него што оне у самој ствари јесу. Еад се доместикацији придружи јогп и дресура, онда је то још прије случај. Дресура у доменстикацији животиња добива нова својства, која човјек често сматра за резултат животињске интелигенције. Не може се тврдити, да је животињски живот оличен само у инстинкту. Животиња живи ширим душевним животом, него што је инстинкт; он је само један дио њеног душевног живота, али такав дио, који господари свим душевним способностима животињског живота. Вез икакве сумње животиње имају моћ опажања и разликовања. Оне опажају храну, непријатеља и т. д., те могу и да уоче разлику између појединих предмета. Инстинкт их води ономе, што је за њих добро, води их сврси, али оне живе душевно и осим инстинкта. Оне имају представа и појмова. Псето н. пр. кад је сито, затрпава обично преосталу храну у земљу, а кад огладни, иде по њу. Без сумње оно има појам о закопаној храни; знаде из искуства за оскудицу у храни; представе из прошлости се буде у његовој души и оно ради цјелисходно. Но свакако није само асоцијација представа изазвала тај рад, већ ће ту бити заступљен и инстинкт исто онако, као што не ради мачка по памети, по разуму, кад затрпава своју нечист, већ има нагон за то. Нећемо претпоставити, да је мачка размишљањем дошла до увјерења, до закључка, да незатрпана нечист кужи каздух и да је то за њу опасно, већ напросто кажемо, да јој је урођено, да тако ради. Животиња дакле може имати представа, али оне нису самосталне, већ у неку руку инстинктивне. Инстинкт је дакле главна црта спаљашњег животињског душевног живота (моторног живота). Они, који су мишљења, да животиња има веће интелигенције него што човјек претпоставља, увеличавају душевна својства у животиња. То човјек чини и нехотице, Тежњи, да се психички живот у животиња тачно испита „придружује се још и наклоност, да откријемо што интелектуалнији рад код жнвотиња; та наклоност потјече из природне снмпатије према предметима, које испитујемо; та радост) која чокјека тако веже за дотични предмет, постаје у овом случају нехотична тежња за посматрањем гато необичнијих појава" 1 ). И на тај начин морамо са резервом примати тврдње, како је ова или она животиња показала у извјесној прилици чудо од интелигенције. ') \\ г . 'УУгтЛ!: „Уог1еаипоеп Шзег <Це Мепасћеп- ипс! Т1иогзее1е и етр. 388.

* / "