Источник

Бр 6

источник

Стр. 127

сланина баш у ступи. Бзих вуче чулни утисак: мирис од сланине и даље не размишљају; инстинкт их вуче да једу, ади немају разума, ди их обрати од тога. Ако се једанпут избаве из ступе, други пут јој не иду, јер им се при погледу на ступу асоцирају представе 8о пређашњој ступи, па их задржава страх, а не разлог. „Да животиње имају самосвијести, често би се буниле против окрутне власти човјечје над њима, а кад би према човјеку биле слабе, убијале би се. Али само се човјек може одлучити на промишљено самоубијство и то баш због своје самосвијести" ^). Ниједној животињи никад није на ум пало, да хотимично одузме себи живот, јер прво она и незна, да може себи сама одузети живот, а друго: то би се противило њеном инстинкту, који над њом мјесто разума господари. Животиња не може себе да сазна као носноца својих осјекаја, не може де разумије свој унутрашњи живот, нема самосвијести. Ми у самосвијести сматрамо главни услов правог духовног, интелектуалног и моралног живота, а тога баш код животиње нема, дакле нема ни интелигенције. На основу тога се само рјешава питање, да ли ће се животиња кад усавршити, да ли ће пријећи нивб, на коме данас стоји. На питање, да ли ће се животиња узвисити до познавања закона гравитације, одговорио је С. Уо^к у својој књизи: ВМег аи» с1еш Тћ1ег1еБеп: „Зацијело не, бар не скоро'' 2 ). Овим додатком „бар не скоро'- уништио је Уо^к оно напријед „зацијело не" и према томе изрекао могућност, да ће се животиња узвисити толико. Но ми видимо, да се животиње досад, откад их људи познају, нису ни најмање узвисиле, а неће се ни усавршити, јер се не усавршавају. Кад будемо говорили о душенном животу човјекову, још ће се јаче саме од себе истаћи разлике изме^у животиње и човјека. У главном смо се упознали са животнњским душевним животом. Тај живот је поглавито чулни, сензитивизам, у коме највећег удјела има инстинкт, асоцијација представа, а код домаћих животиња још доместикација, односно дресура. Најјачи створ у природи по душевним моћима, и најсавршенији по тјелесној структури јест човјек. Њега називају: ћото вар^епв и тим му дају одређено мјесто у зоологији, сматрајући га најсавршенијом животињом. Само ће нам се показати, у колико је то оправдано, особито кад се упознамо са душевном снагом човјечјом. [Наставиће се]. У ~ I I Г4 ) Бг. Р. Наке: „НапсИзисћ с1ег а11^ет. КеН§1опб\\188еп8сћаЛ и стр. 155. 2 ) Ј. бсћа11ег: „Бе1ћ ип<1 8ее1е и стр. 188.

/ '