Источник

Стр. 152

Бр. 7

те не би могао имати ни појма о животу, ни свијести 1 ). Осјети су дакле први услов за буђење свијести и они морију бити у нама, прије него што се свијест или у опће или у иосебним случајевима пробуди. Помоћу свијести ми разликујемо предмете и појаве једне од других. За нас „не би било у опће никаквих појава да немамо свијести" 2 ). Осјећаји постају од осјета. Кад осјат постане већ душине својина. „кад душа позна, да је она субјект, који прима осјете, теда се у њо] рађа самоосјет, а то је нека афицираиост душина од н»е саме, од њеног рада; такве афекције називају се осјећаји" 3 ). Осјећаји гако^е сачињавају садржиау наше свијести и они је условл>авају, т. ј. пзстају у нама прије него што се свијест пробуди. Н. пр. ја добијем озјет о неком предмету; тај осјет буди оејећај и онда се рађа свијест о дотичном предмету, те констатује осјет и осјећај. Кад осјети ул^зе непосредно у душу, онда се свијест рађа истовремено са бу^ењек осјећаја. „Сами чулни осјеги и поједиаи душевни осјећаји, које увијек прати и самоосјећај (осјећај себе), које укупно можемо назвати непосредним, чистим перцепцијама, мора душа узети на знање, моргју постати аперцепције и на тај начин перцепције у иравом смисиу ријечи, или, што је у души већ као њеи припадлјући моменат, мзра се души самој насупрот ставити, мора постати предмет душин, прије но што ће постати знање, представа или свијест у души" 4 ). Тозначи да осјет сам по себи увијек остаје осјегом, док га душа не преради. Душа сазнаје за ње! а тек онда, ако га разликује од других гојава. У мени постане неки осјет н. пр. усљед звука; тај осјет мора ч,уша примјетити, мора знати за њега, разликовати га од мириса и т. д, па тек онда он постаје дио моје свијести. Једном ријечи, перцепцир, се у души мора прерадити: опа мора постаги аперцепцијом, т. ј. Т1 се перцепција мора довести у свезу са пређчшњим представама, да м*же ући у свијест. Да то може бити, мора човјек бити у стању, да својим дузом прима спол>ашње утиске, јер сви утисцп, и ако их чула приме не улазе у душу. Можемо н. пр. гледати у неку слику, а не знамо у што гледамо; човјек пише, а поред њега стоји сахат и он ма да чтје његово тиктакање, не примјећује га, јер се занио другом мишљу. Ту способност, да човјек неке друге утиске прими у душу, а да се у исто вријеме одијели од других утисака, називамо пажњом. Пажња јз

') 1)г. Н. Шпс1: ипс! 8ее1е" II. стр. 8.

2 ) Н. ЕхИег: „Цпб^егћКсћкеИ;" стр. 55.

8 ) 1)г. Н. ВДгна: ,,е 1 ип(1 8ее1е" II. стр. 11.

4 ) 11)1(1 II. стр 16.