Источник

источник

Стр 153

чисто душевни рад; то је удубљење у неки извјестан предмет, концетрисање свију душевних моћи на једну извјесну тачку. „Пажња је тежња душевна, да примјети неки утисак у садашњости, или који ће тек наступити" 1 ) Каква је управо душевна моћ пажња, то психолози разно тумаче. Негђаг1 (по њему Вепеке и др.) је узимао, да је то способност самих представа, да се оне саме међусобно појачавају, Гесћпег, да је то способност душина, по којој она сама појачава утиске, 2 ) а други психолози ( ТЈ1пс1, На^етапн и др.) кажу, да је пажња моћ разликовања. Душа наиме један утисак од многих са особитом вољом и интензивношћу разликује и прати, а да га никад не изгуби из вида. Ја се загледим н. пр. у неки лист на дрвету, али га не видим, јер га не разликујем између других утисака; но ја могу, да непрестано само тај лист усред множине других утисака и осјета држим у виду и памети, јер га непрестано разликујем од свих других утисака и осјета тако, да ове пошљедње или слабо или никако не примјећујем. Од каквог је утјецаја пажња на развијање свијести, јасно је. Само оно може ући у нашу свијест, на што обратимо пажњу. Утисак према томе може бити врло незнатан, па да ипак уђе у свијест, дочим најјачи утисци, не морају улазити у свијест, ако се на њих не . обрати пажња. Човјек при интензивном душевном раду не осјећа тјелесних болова, јер му је пажња у средсређена на душевни рад; свакако су осјети тјелесног бола били ту, али пошто на њих није била обраћена пажња, нису ни ушли у свијест. Каже се за Паскала, да је за вријеме зубобоље рјегаавао најтеже математске проблеме. На томе се оснива наркотизирање при операцијама, јер се ту свијест успава, пажња умртви, па тијело издржи најтеже болове, јер они не улазе у свијест. Знање и учење је душевни рад, у коме је свијест највише ангажована. Учити без свијести није могуће, а тако исто несвјесног знања нема. Учење и јесте хотимично разликовање између представа; код учења човјек своју вољу и пажњу управи једино на дотични предмет, а сви други утисци за њега не постоје. Онај, који нема моћи разликовања, не може ни учити Још су стари то уочили и овјековјечили у оној познатој пословици: ћепе (И^т^чпк, Бепе <1осе1 ко добро разликује, добро учи. Запитајмо се одмах, да ли животиње имају пажњу. — На сваки начин да имају, јер иначе не би могле цјелисходно радити. Животиња вребајући плијен усредоточује се на један предмет. Но тежња живо-

') 1)г. 6. На^етапп; „РбуЈнЛо^е'' отр. 36. 2 ) 1ћМ стр. 37.