Источник

Стр. 180

ИСТОЧНИК

Бр. 8

љамо савјести слугпаоца, да сваки извуче из реченога све оно, што одговара његовој рани. Ријеч учења истиче из уста говорникових, имајући у себи осуду иорока, похвалу врлини, укор разврату, хвалу невиности, осуду гордости похвалу кротости, као разноврстан лијек, састављен из свију видова љекарства; али да узме што је згодно и корисно за себе, то је ствар свакога од слушалаца. Ријеч истиче јавно, или гнијездећи се у савјести свакога, неприметно лијечи, и често још и нрије него што се открила болест, повраћа здравље" 1 ). Ријеч је богатство, с којим се ништа не да сравнити: „блага свјетска имаду много завидљиваца, а духовна су тијем обилнија, што их већи број људи посједује. Кад бих ријеч ову, коју вам сад говорим, задржао у себи, био би сиромашнији, а кад вам је пружам свима, то као баца« јући сјеме у добру земљу, умножавајући тијем своје достојаше, увећавам богатство; вас све чиним богатијим, а сам не постајем сиромашнији" 2 ). Да би ријеч проповједникову пратио успјех, да би она плода донијела, пастир-проповједник мора безувјетно испитивати земљиште, на којем хоће да посије сјеме божанског учења. Руководни принцип у проповједничкој дјелатности пастиревој не смије бити апстрактна доктрина, предавана по тачкама, него индивидуално стање слушалаца, степен њиховог умног и наравственог развића. Раскривајући ове или оне истине, пастир-проповједник мора пазити прије свега на количину и степен онијех појмова, увјерења и тежњи, које већ посједују дотични слушаоци, и од стања, у коме се налазе слушаоци, уводи их у ново стање. Овога основног принципа свакога убјеђивања држали су се и апостоли у својој проповједничкој дјелатности. „Као што човјек, који хоће да подигне велику кућу, нашавши стари темељ чврст и сталан, не квари тај темељ, не вади камен, него оставивши га на мјесту, на њему зида нову зграду, тако и апостоли, хотећи да подигну велику зграду (цркву) и нашавши стари темељ, који ударише пророци, не ископаше га, не оборише њихове зграде и учење. него оставивши га, на мјесту, на њему подигоше своје учење, нову вјеру цркве" 3 ) И сам св. Јован Златоусти доказује тај принцип примјером своје проповједничке дјелчтности. Сила и убједљивост његових проповиједи потпуније је зависила од тога, што је он јасно упознавао душевно стање својих слушалаца те му проповијед бјеше одговор на њихова питања и духовне потребе (таво н. пр. проповијед кад су оборили царске статуе).

') Бес. на разна мј ов. Писма. 2 ) Бес. к стар. народима. 3 ) Бес. на разне мјеста св. Писма.