Источник

Стр. 182

ИСТОЧНИК

навике клети се. У једној од тијех бесједа, поучавајући слушаоце о истоме, св. отац говори овако: „знам да вам већ изгледам несносан и на терету и досађујем вам непрекидним понављањем ове поуке, али ипак нећу престати, да би се ви, застидивши се ма и моје дрскости, одвукли од рђаве навике клети се" 1 ). На другом мјесту Ј. Златоусти говори: „принуђен сам, да будем несносан не ради себе, него ради вас и ради вашега спасења, које је мени милије од свега. Ко хоће нека се л.ути и нека ме назива несносним и бестидним; али ја нећу престати тврдити постојано једно и исто, јер за мене нема ничег бољег од таковог бестидства. Можда ће те се ви застидити, ако не чега другога, а оно бар тога, да не слушате непрестане напомене на једно и исто: честим понављањем можда ћу вас дирнути" 2 ). Та пастирска ревност у ријечи не смије слабити у снази ни онда, кад она, привидно остане без икаквог резултата по слушаоце, као што и сам Спаситељ није престао учити ни чинити чудеса пред заслијепљеним књижевницима и свијем јудејским народом. С тога, што не можеш, говори Ј. Златоусти, спасти васељену, не занемаруј мало њих и из жеље за великим не напуштај мало. Ако не можеш обратити десетину, не пренербегни петину, ако не можеш ни петину, не презри једнога, ако не можеш ни једнога, не тугуј и не престај дјелати оно, што можеш" 3 ). Или на другом нјесту, побијајући разлоге онијех, који, полазећи од факта, да је мало плода од проповиједи, одрицаху и само проповједништво, св. Јован Златоусти говори : „шта х^овориш, човјече? Зар смо ми обећали уловити све за један дан? Ако се увјерило само њих десет, ако чак и један, није ли то доста за нашу утјеху. Рећи ћу још и више. Узмимо, да се неко није увјерио нашим ријечима, и ако је немогуће, да би бесплодна била ријеч, коју тако многи чују; па ипак нам у овом случају ријеч не бјеше без плода. Јер ако су слушаоци и ушли у крчму (прије ове бесједе је Златоусти говорио против ове навнке), то већ нијесу ушли с онаковом бестидношћу, па и сједећп за столовима често су се сјећали наших ријечи укора, оитуживања, и сјетпвши се застидели се, поцрвенели у мислима: чинили су оно, што и до сада, алн већ не тако нагло. А осјетити стид потпуно, потпуно упознати своја дјела — то је почетак спасења и промјене на боље . .. Није ти ријеч неколицину одвратила од порока? Али зато је оне, који живе у поштењу учинила пажљивијим. Нијесам ли увјерио данас? Али сутра ће ми можда поћи за руком, да увјерим кога? Можда

') Бес. 9. -) Бее на разна мј. ов. Пасма. 3 ) Бес. на I. Кор.