Источник

источник

Стр 173

ралисати. И ако би била истина, да се у таком сну душа не исказује, не би то ништа доказивало. Споменули смо да при повреди мозга такође душа не ради, али то не доказује да је нема, јер кад повреде нестане, душа опет нормално ради. Тај би случај био и овдје. Хлор би само довео душу у несвјесно стање, он би је спријечио у раду исто онако, као што је и опијум успављује. Међутим је та тврдња и неоснована. У најновије доба је изнио А. Мозбо, да у таквом случају душа ипак даје знака од себе. Мо нам прича, коко је неки болесник Вег1то пио сћ1ога1пус1га1>а, па му је ипак и у таквом сну мозак био пријемчив за спољашње утиске: кад га је дирнуо перцетом по увету, опазили су чешће пулзације у мозгу и мозак се дизао (Уоћннзиипаше), а исто тако и кад га је тихо викнуо по имену 1 ). Као што се сјећамо снова кад се пробудимо, тако се сјећамо многих догађаја нз свог прошлог живота. Представе се увријеже у нашој души и ми их послије дужег времена можемо да репродуцирамо. Наравно не репродуцирамо их у свему онако, како су се збивале у прошлости, већ нам се задрже само главне особине, а све споредно н.1 дотичном предмету ишчезава. Ја се сјећам н. пр. свог пријатељамени је у памети његов лик и све маркантне црте на њему; какав је шешир имао, како је цио обучен, како је стајао и т. д. — тога се свега на сјећам изузевши, да је која од тих споредних околности тада на мене нарочито утјецала. Представе о мом пријатељу се сталожиле у мојој души и очистиле од свега споредног неважног, те ми је у сјећању остао само онај главни утнсак. То се особито види опет код учења. Неку ствар можемо веома добро научити, те послије неког, некад и дугог времена сјећамо се наученога. Но не сјећамо се свих детаљности, већ нам је остао само костур од свега. Памћење и сјећање је врло важно за развијање нашег свјесног живота. Вез моћи памћења човјек пе би могао коракнути ни корака у свом образовању, јер кад се ништа не би задржавало у његовој души, он би све радио без икакве скезе и сврх^; шта више не би могао ни једног посла довршити, кад се не би сјећао, како и зашто га је почео. Сјећање нам најбоље доказује да душа није никаква апстракција, појмовна категорија, већ да у нама постоји као самостално биће. У промјени материје, која се непрестано догађа у нашем тијелу, наше су успомене вазда једнаке. Оне се с материјом не мијењају, јер леже у нашој души. \Уипс1к одбацује супстанцијалност душину; он не

'] А Мо88о; „Ићег Деп Кге1б1аиГ Јев В1и1ев ш тепзсћиећеп Ое1пт" стр. 90—93.