Источник

/ Стр 172

ИСТОЧНИК

Бр. 8

човјек нема душе, јер се у сну душекни живот обавља еасвим меха иички, т. ј. спољашњи утисци изазнвају снове, а о каквој разумној радњи нема ни говора, ми смо то већ опровргли, кад смо рекли, да душа живи у сну не оним животом, као на јави, већ несвјесно. Да је пак и у сну има, то нам доказује та околност, што се сјећамо сноваНеки пут се човјек сасвим живо сјећа онога, што је сањао и то већином онда, кад му сан вије био тврд. Што је тврђи еан, тим се слабије сјећамо снова, а то значи, да је душа била при лаком сну буднија, т. ј. у већој, тјешњој свези са тијелом, а у тврдом сну је та свеза ослабила; у тврдом сну су тјелесни органи млитавији, па се и душа млитавије исказује. Но наше сјећање снова каже нам, да је душа ипак у сну радила, јер да није било рада, не би било ни сјећања на њега. Сјећање снова је један од врло важних доказа, да душа заиста у нама постоји. Како би нам материја могла причати сутрадан, шта се с њом ноћу догађало? Душа дакле живи и у сну, само везана, несвјесна, или по ријечима једног чувеног физиолога „спавање и сан су подземне радионице нашег несвјесног душевног живота" 1 ). Колико се пута пак душа заиста у сну узвиси и употребљава своје силе правилно, као на јави Ко се не сјаћа, како је у спу правилно и брзо говорио и мислио, неким језиком, који му на јави није толико приступачан, да би њим могао тачно говорити ?! У сну човјек правилно и тачно говори латински (разумије се онај, који је учио латински), па кад се пробуди и сјети свога говора у сну, чуди се оној вјештини и мисли, да на јави неби могао без погрјешке и тако брзо читаве перијоде слагати. Колико пута човјек бавећи се по дану озбиљним послом сања о њему по ноћи; нек је на дану лупао главу, како ће до ријешења доћи и не смисливши легао, сања о томе, у сну еања и тако правилно разријеши, да то ријешење и на јави употријеби. Судије знају да причају, како су у сну донијели сентенцнју у каквој распри, о којој су на дану узалуд мислили. —- Не доказује ли све то, да је у нама душа и за вријеме сна? Осврнућемо се још на једну материјалистичку тврдњу, по којој се негира душа с разлога, што кад човјек узме усебе хлора, опијума и т. д., тада сасвим губи свијест, губи душу. Ова је тврдња колико наивна толико и неоснована. Наивна је с тога што се везује на ону трдњу, да је мисао производ фосфора, којега има много у мозгу, те се може хлором или другим којим кемијским средством мисао сасвим па-

*) Е Низске: „8сћа<1е1, Шгп ппс1 8ее1е с1ег Мепвсћеп ип<1 (1ег Тћ1еге", стр. 186. СГ. Ог. Ј. Еппетозег: „ТЈгзргип^ ип<1 \Уезеп .стр. 117.