Источник

Стр. 198

ИСТОЧНИК

Бр. 9

Кажемо ли н. пр. мишљење је душевни рад, нисмо тим ништа дефинисали, само смо рекли, какве је природе и одакле потјече. Тако исто и материјалисте кад кажу: мишљење је тјелесна функција, нису дефинисалн шта је мишљење, већ откуда постаје. Дескрипцијом (парафразом) се можемо ближе прикучити таквом појму, но не можемо никад одредити његову суштину. Тим смо одбили од себе дужност, да поставимо дефиницију мишљења као и душе, која се такође не да дефинисати, јер рекнемо ли: душа је суштаство просто, нематеријално, рекли смо тијем уједно, да се она не да дефинисати, пошто је она појам прост, нематеријалан (трансценденталан), као што ћемо се освједочити кад будемо говорили о бићу душевном. На тај се начин борба може водити не око тога, шта је мишљење, већ само око тога, како постаје, да ли је оно тјелесног и душевног поријекла и природе. Приликом разлагања о душевној снази увјерили смо се, да се живот у организма одржава неком снагом. Ту смо снагу назвали душом. Код човјека специјално велимо, да се душевни живот развија и показује у главном у самосвијести, слободној вољи и савјести, а све то да има свој основ у мишљењу. Материјализам одбацује то и вели, да је наше мишљење (по томе и самосвијест, слободна воља и савјест, једном ријечи: душа) тјелесна функција, да као што функционишу други органи на тијелу човјечијем, тако функционише и наш мозак и његова функција је мишљење. Без икакве сумње и мозак има своју функцију. Но функције свих органа на тијелу не могу бити једнаке. Не мора се функција свију састојати (као што се и не састоји) у кемијској радњи; не мора сваки орган лучити (као што и не лучи) материју. Материјалисте кажу, да мозак лучи мисао, као бубрези урину, па и не примјећују, да су тим рекли врло нелогичан закључак, који сам у себи садржи контрадикцију. Јер лучити се могу само предмети материјални, али како ће се појам лучити из материје?! Која је подлога материјализму, да сматра мисао као производ мозга? — Ми некако осјећамо, да су нам мисли у мозгу. Кад глава боли, човјек не може ни да мисли; кад се мозак повриједи, мисао није логична; кад се мозак притисне, мисао ишчезава; кад навали крв у мозак или кад из њега изиђе сва крв, опет нестаје мисли; кад се мозак уништи, уништена је и мнсао и цио организам. То је све непобитна истина. Но мора ли се мисао за то рађати у мозгу? Неће ли бити исте такве појаве, ако претпоставимо, да мисао само пролази кроз мозак, а да се не зачиње у њему, већ у души, те преко њега и кроз њега