Источник

Стр. 222

источник

Бр. 10

шај једно према другом, тада се стапају у хармонију 1 ). Хармонија није материјалиа, а потјече од хармоннје. Такпих сравњења има много и она се још и данас употребљавају (н. пр. мирис од цвијета и т. д.) Да ли оваква сравњења тумаче ствар како треба, т. ј. да ли су она подесна, брзо ћемо се увјерити. Истина је, да је звук сасвим различит од лире, да је он нематеријалнији од лире. Но да ли је уопће нематеријалан ? — Знамо, да није. Звук се осиива на материјама етера, те ти титраји су у нашем уху глас. Дакле опет материја резултира материјом. Таласање жнце је покренуло ваздух, који долази до нашег уха и спровађа материјалие титраје. Већ то, што ми звук примамо чулом, доказује нам, да је звук материјалан, јер су наша чула пријемчива само за материјалне предмете. Вјеру н. пр. или ма какав апстрактан појам не може ни једно чуло примити и примјетити, јер их нема у материјалности. Звук примамо чулом слуха, дакле је он материјалан. Тако исто и хармонија. Звучна хармонија није ништа друго, до скуп неких звукова, који у нама буде пријатие осјећаје. Пошто се она састојн из звукова, природно је, да ће и она бити материјалног поријекла, јер су и дијелови из којих је оиа иостала, материјалне природе. Исто је тако и са другим аналогијама. Натра, мирис од цнијета и т. д. такође су матернјалне ирироде, јер их опажамо помоћу чула. „Цвијет ми опажамо преко чула вида, мирис од цвијета такође опажамо, само помоћу другог чула, чула мириса, али мисао не можемо нп једним чулом примити; према томе је она безувјетно нематеријална и по томе сматрати мисао као особито својство материје, много је теже, него сматрати ружин мирис њеним својством" 2 ). Аналогије те врсте дакле нису згодне, јер ту сравњујемо (а материјалисте хоће и да изједначе) материју и њена својства са душевним својствима, дакле еасвим хетерогене појмове, који се не даду сравњиватн (а камоли изједначити). Звук, хармонпја, искра и мирнс су сасвим друге природе него што је мисао, те нашу тврдњу, да је мисао душевно својство и рад, не могу сноменуте аналогије никако оборити. Ако се звук и хармонија сматра за нешто божанствено, онда је „душа много божанственија, те се не може ни сравнити са хармовнјом" 3 ). Овакве је аналогије потпуно безоружао још Платон у свом „Федону". Материјализму пружа хране та околност, што се у природи много впше примјећује физачки рад, матерпјалност, а дугиевнн жнвот изгледа да је зависан од материје, јер се без материје (н. пр. чула) не исказује ни душевни живот. „Физичка област је, кад се посматрају

Н. П. Рождественскш; „ХрисНанскал Апологетика" 1. стр. 412.

2 ) ЉИ. 1. стр. 411.

3 ) Р1а1о: „РћасЈоп" сар 43.