Источник

Бр. П

ИСТОЧНИК

Стр. 253

Не може се живити без религије, јер је она осиовни закон натпег бића, она је једини услов наше среће, она само сачињчва нашу величину. наше достојапство , нашу счагу. Да, нашу величину, наше достојанство! Како је човјек велик, кад је озарен сјајем религије! Ои долази од Бога и враћа се Вогу, од кога ће примити вијенац бесконачне славе. Ал ако му одузмете величину, коју му даје религија, шта је човјек онда? Рекао би да ни свего писмо не налази довољно израза за то. Питам вас саме господо. Заиста, кад се наше наде не би везале за вјечност, кад би наш живот био само пут од колијевке до гроба, гс<> не би морао казати, гледајућ човјека на путу томе: 0 човјече! ти си само празна сјенка, ти си ништа! Мислити, учити, проћи се неко вријеме по овој земљи мало провикати и затим лећи под гробно бусење, да ли је то живот? Заиста би таква судбина била поруга за нас. Али ми имамо способност мишљења. Наш разум мјери овај свијет и сматра га веома тијесним; ми имамо способност религјиозну, која нас веже са божанством. Мислимо ли можда само за то, да мислимо ? Ал камен не има потребе мислити, да постоји, а то не имају ни биљке нн животиње. Зашто дакле ми имамо ту способност ? „За то", вели филозоф: „да се њоме разликујемо од осталих бића". Ал ја одговарам томе филозофу, да би та способност била бескорисна и кобна, кад не би имала неке друге узвишеније сврхе. Шом би само осјећали наше поиижење према другим бићима, осјетили разлику између нашег идеала и реалности. Ми би морали завидити судбини животиње. Во стрпљиво оре бразду; ластавица весело поздравља исход сунца; судбина животиње била би боља од нмше, јер она не осјећа грижу савјести због прошлости, ие осјећа горчину садашњости, не осјећа страха од будућности. Више би среће било у једном расцвјетаном грму него у кући разумног човјека. Али религија нам даје снаге. Она човјека чини јаким, јер нам она показује границу, коју нико не може прекорачити; буди му у грудима начело, по ком је кадар поднијети сваковрсне тираније. С тога је рекао Хабнер: „Бојим се Бога и не имам другог страха". Ко се напротив поводи по ниском интересу п угодности, тај се пред тиранијом повлачи и страши. Казао је Аристотел: „Човјек, који се не боји Бога, није храбар човјек, већ је то ниска душа; јер као што није храбар онај, који се боји свега, тако није храбар ни онај, који се не боји ничега, па ни Божанства".