Источник

Стр 410

ИСТОЧНИК

Бр. 18

шенија и сам човјек много добија у достојанству свом. јер се диже и чини сличан самом Творцу. Ради тога свог високог поријекла мора душа човјечија и носити одговорност за своја дјела, јер је њена задаћа, да се поврати Богу са усавршеним својствима. На свијет она долази са способностима и моћима, али те моћи нијесу развијене, већ су у њој само као у клици, а њена је дужност, да их развије, Бесмртност душина је дакле постулат религиозни, јер већ због свог божанског пиријекла мора она бити бесмртна. Пошто је она од Бога, то је без ночетка, а мора на тај начин бити и без свршетка, т. ј. вјечна. То је дакле уједно и доказ за бесмртност душину, доказ религиозни. Но тај доказ довол.ан је само људима вјером просвијећеним. Он је вјерске природе, а то значи, да не утјече на наш разум директно, да би га овај морао примнти и пристати уз њега; он се темел>и на укјерењу. Само онај, који је увјерен, да је душа од Бога, вјерује а рпоп у њену бесмртност. Но има много људи, којима је тај д* каз слаб, који траже, да им се та истина докаже очевидније, да је схвате и разумом својим, а не само увјерењем 1 ). С друге стране и потреба је, да се та религиозна истина потврди и резултатнма науке, јер многи њени противници одбацују је тако исто а рпоп једино за то, пгго је она постулат, догадат религиозни, те тврде, да се она не да сложити с науком, да се резултати науке њој противе. Ми смо се и до сад у испитивању о животу и бићу душину држали физиолошких и психолешких резултата, па смо, гдје је од потребе било, консгатовали, да се резултатн праве науке слажу са религиозним становиштем. ГТоЕсушаћемо, да у том правцу изнесемо и доказе за даљи, загробни живот наше душе. Земал.ски живот наше дугае у главном нам је познат, колико га је данашња наука могла испнтати и он ће нам служити као подлога нашем истраживању о будућем жнвоту. Јер ако има уопће каквог другог будућег живота, он се не може дијаметрално разликовати од овог земаљског живота, већ овај мора бити основа будућем. Пошто се ми у овом животу увјеравамо о души по њеној радњи, јер само по томе имамо појма о њој, пружиће иам земаљски њен живот уједно докаве и за њену вјечност. Земаљски живот и биће своје душе растумачили смо помоћу физиологије и психологије, па ћемо тим путем ићи и на даље. Међутим у овом даљем разлагању физиолох^ија неће имати толико утјецаја, као у прошлом; њу ћемо употрпјебити у доказпвању бесмрт'] које Шопенхауер смлтра извјештаченим, „догмом поиовске религије'', која има толико много присталица за то, што дрква уаттма у своје руке васпитиње дјеце, те им од ммлена улијева Т У в ) е ГУ : XV еН аЈв \УШе ипс! УоггФзИип^* 4 11 сар. XVII