Источник

Бр. 18

ИСТОЧНИК

ности душине, у толико само, у колико ћемо на основу физиолошких исиитиваша њеног земаљског живота моћи закључивати на њену будућност. Но у толико више је заступљена филозофија са својнм гранама: метафизиком и психологијом. Докази за бесмртност душину биће скоро искључиво филозофске природе, као што је и наравно, јер бесмртност душе јесте по себи трансцендеиталан појам, а да се докаже фактичност и реалност његова, морамо се помагати оном граном науке, у коју он спада, а то је филозофија, посебице метафизика. Штс се специјално метафизике тиче, имамо о њој нешто рећи. Ова грана филозофије била је некад на врло угледној висини, а дапас је особито емпиријска филозофија туче и скоро јој не да права на опстанак. Као грана спекулативне филозофије метафизика у данашњем вијеку, који све хоће да протумачи очигледним начином, опитом и физичким доказом, нема много пријатеља. ^Уиисћ на ир. диже у небеса Негћап-а, али му ипак замјерава, да је сишао с правог пута, „јер га је завео метафизички појам о души." х ). Емпиријска психологија истина показује, да наша чулна опажања и земаљски живот зависи од тијела, но у обласги питања о бесмртности она не може имати најодлучнијега утјецаја, а још је мање власна, да метафизику у опће негира. Шта више психологија се не може без метафизике ни маћи. Многих трансценденталпих појмова има и у самој психологији, а особито, ако хоће да говори о даљем живот у душином (као што заиста и ради емпиријска психологија), тијесно је везана за метафизику. Човјека занима судбина и склоп цијеле природе; он не може да не мисли о томе, чим пак стане о том размишљати, он је на темељу метафизичком. Чујмо 1пта између осталог вели Ј. Н. рјсћ1е о метафизици: „Метафизички поглед на свијет јесте пошљедњи стадијум нашег знања о свијету, испитивање и тражење унутрашњег узрока и праве свезе појединих појава; према томе и евиденција (резултат), до које долазимо, није само логична, условљена свезом у закључцима, већ цио дух са свим својим снагама и доживљајима учествује у њој. Права метафизика, која сама себе разумије, јесте разумијевање бића Божијег, јер је човјек приморан, да закључује са иошљедице на узрок". 2 ) Сам АУипск завршује своја физиолошко-психолошка истраживања о човјеку и души признањем, да се без метафизике не може далеко отићи. Он то истина не вели изрично, већ између редова, на пр.: „Ми смо овлаштени, да замислимо, да онај развој, који почиње у на-

х ) „УогЈебип^еп . . стр. 4. 2 ) „01е 1с1ее с1ег РегбопЈхсћкеН" . . с стр. 32. 34.