Источник

Бр. 18

ИСТОЧНИК

Стр. 413

У овом питању је наука доста подијељена. Једни уче, да душа може живјети, али се не може исказати без органа, а такав живот није прави живот. Тај би живот потјецао из душине супстанцијалности. Ако гледамо будући живот душе своје само у њеној супстанцијалности, заиста нас — кажу — неће тај живот обрадовати. Супстанција се истина не да разрушити, но са појмом супстанције није уједно окопчан појам о животу, већ само појам о неразрушивости, о инкоруптибилитету. Но ми смо рекли, да је душа жива еупстанција, према томе остаје њен живот и у вјечности, јер се супстанција само у том смислу неда разрушити, што њена битна својства увијек остају здружена са њеном битношћу, природом. Но о томе опширније код метафизичког доказа. Друга је верзија, да душа може без тијела и самостално живјети. Овако је мислио још Платон, који у тијелу гледа само сметњу душевном развићу. Душа би се могла без тијела много слободније развијати и живјети, дакле та могућност настаје послије разлуке душе од тијела, послије тјелесне смрти. Сократ говори у тамници свом ученику Симији овако: „Душа мисли за цијело најбоље, кад јој ништа од тијела не смета, нити слух, нити вид, нити бол, нити радост, већ кад је по могућс/гву сасма сама за себе, кад остави тијело." 1 ) Ово се учење од најстаријих времена одржало до данас. Трећа је претиоставка, да душа мора увијек имати тијело, дакле и у будућем животу. Тај назор потјече отуда, што се погрјешно тумачи одношај душин према свијету. Каже се, да пошто душа живи у свемиру, то она нора са другим супстанцијама долазити у додир, јер се само тако може усавршити. Но овдје је потпупо погрјешно схваћен појам о свемиру. Свемир ие сачињавају само материјалне супстанције (атоми), већ у њему има, као што смо видјели, и духовних супстанција. Према томе душа може као духовна супстанција са супстанцијама своје врсте опћити духовно, а за такво опћење, за такав додир не треба јој материјалног тијела. Дух може са духом симпатисати и без тијела. То би, каже се, био доста једностран живот, јер би човјек био ограничен само на духовне супстанције. Но с друге се стране одговара, да би такав живот био сасвим правилан, јер човјек и у овом животу не опћи директно са цијелим свемиром, већ са релативно малим бројем супстанција, а за тим, ми фактично не знамо и не можемо имати појма, неће ли се душа моћи помоћи на какав други начин, да ли она мора само помоћу тијела ступати у додир са

') Р1а1о: „Рћас1оп", сар. 10.