Источник

Стр. 414

ИСТОЧНИК

бр. ] 8

материјалним свијетом. Неће ли она моћи и то вршити помоћу свога разума, вол>е и других психичких својстава? Још је један велик недостатак овом мишљењу, што се њим неда протумачити, већ се мора порицати сваки одношај Бога према свијету. Јер ако духовна супстанција не може иначеосим само преко тијела опћити са свијетом, како да Вог, као супстанција нематеријална, духовна, опћи са свијетом? Да материјалисте овај приговор чине, не би им се могло овим доказом ништа доказати. Али багп људи, који вјерују у бесмртност душину, претпостављају, д,а она не може живјети без тијела. У том случају аналогија са божанском супстанцијом постаје аг^итеп!;ио1 а(1 ћош1пет. Исто тако можемо довести ово мишљење у тјеснац и на други начип. Наиме ако душа не може живјети без тијела, пита се, откуд јој тијело одмах послије смрти па до ускрснућа тјелеса, јер се заштитници тога мишљења позивају на хришћанску вјеру, као да тобоже и она учи, да душа не може без тијела живјети, те проповиједа ускрснуће тјелеса и сједињење њихово с душама. Пита се, дакле, шта бива с душом за оно вријеме, док се она не сједини с тијелом послије његова ускрснућа? Живи ли она дотле, или тавори гдје чекајући на тијело, па да тек онда продужи свој земаљски живот? Није оправдано позивати се на хришћанску религију, као да ова учи, да ће умрла тјелеса ускрснути с. тог разлога, што душа неби могла без тијела живјети. Хришћанство учи о ускрснућу мртвих из сасвим другог разлога (а то његово учење није символично, као што мисли Вл^ег 1 ), већ да ће фактички тјелеса мртвих устати). Кад протумачимо ово црквено учење, тада ћемо видјети, како хришћанска филозофија оба ова екстремна назора приближује једно другом и довађа их у склад. Хришћанска религија учи о посебном суду над душом, који бива одмах послије смрти тјелесне, а прије сједињен>а њена с ускрслим тијелом. У том хришћанство пристаје уз онај правац, да душа може живјети без тијела. Но оно проповиједа, да ће се душа некад сјединити с тијелом. Разлог том вјеровању јесте морални закон, који тражи, да и тијело и душа прими награду или казну за своја земаљска дјела, јер је човјек на свијету та дјела чинио као потпун, као дихотомијска јединица. Но то тијело по црквеној науци неће бити овако, какво је сада, већ друкчије. То ће тијело бити одређено за вјечност, а материјално, сложено тијело није за то подесно, те ће тијело послије ускрснућа бити духовне природе („сије се тијело тјелесно, а устаје ти-

') „ХЈш1ег1>Цсћке11'' стр: 186