Источник

Стр. 442

ИСГОЧНИК

Бр. 19

умире, то га нестаје у оном облику, у коме је до тада постојао. А кад рекнемо: биће умире, то би било исто толико, као кад бисмо казали: биће је без бића, биће је небиће или биће иостаје небиће. Све остаје оно што јесте, ништа не може напустити свога бпћа, нити се изгубити. Према томе и душа као биће мора увијек постојати, морамо постојати вјечно. Свака супстанција јесте самостално бпће. Напријед смо доказали, да је наша душа супстанција, па примијеиимо ли резултат горњег мишљења на душину супстанцијалност, видјећемо опет, да душа не може пропасти. Ако бисмо јој порицали вјечноот, морали бисмо јој порицати и битност. Со^1(:о егдо виип, ја мислим, дакле постојим; сојјНо ег^о виш, мислим о себп, дакле постојим као личност. Ако постојим, не могу пропасти, а постојим ли као личност, морам вјечно и остати личвошћу. Овај други облик онтолошког доказа можемо назвати метафизичко-онтолошким, јер он нолази с метафизичког појма о души, па на тај појам примјењује онтологију. Тако нам је онтолошки доказ пружио у два облика основе, да не само можемо, већ да морамо признати човјечијој души бесмртносг, па шта више још и личну бесмртност. Онтолошки доказ је јако стар. Сократ већ каже, да мора прибјећи мислима и у њима посматрати праву супггину бића 1 ). У ХГ. вијеку је формулирао онтолошки доказ о бићу Вожијем архиепископ кентерберијски Анзелм, који доказ исто тако полази са идеје о Богу, да докаже његову реалност. Ангелм се сматра творцем онтолошког доказа. ма да је тај доказ и ако о бесмртности душе постојао много прије њега, јер није тешко прими. јенити доказе о бесмртности на Вожије биће, пошто су појмови Бог и бесмртност врло блиски један другом. У суштини је онтолошки доказ за бесмртност душе исти као и онај за биће Божије. Као што не бисмо имали појма о Богу, да Бог заиста не постоји, тако не бис-мо имали ни појма о бесмртностп, да бесмртности нема и да наша душа није бесмртна. Онтолошки доказ потпуно доказује и биће Божије и бесмртност човјечије душе. Други доказ за бесмртност човјечије душе назива се метафизички, јер ње1-ова доказна сила почива на метафизичком појму о нашој души, на њеној супстанцијалности, посебно једноставности. Свака супстанција је биће просто, једноставно. И душа је супстанција, дакле биће једноставно. Све што је просто (песложено), нема саставних дијелова, па ни не подлежи смрти.

') Р1а4о: „Рћа«1оп" оар, 48.