Источник

Стр, 444

источник

Бр. 19

прстходним растављањем дуншннм. А тога не може бити, јер смо напрнјед доказали, да је наша душа биће једноставно, то се внди отуда, што је душа, као што смо рекли, неки уједињујући фактор у нама, који све наше представе, појмове, перцепције и све елементе душевног рада к^пи уједно, те на тај начин постаје у унутрашњости нашој нека цјелина Због тог свог рада мора душа бити једноставна, јер кад би била сложена из дијелова, сваки би дио имао своју духовну садржину, а кад ти дијеловн не би били везани једни за друго, не бисмо имали ни о чем јединствен цјелокупан суд. За то је дакле душа наша биће једноставно или просто, а као тако биће она се не може распасти на саставне дијелове, јер их нема, т. ј. мора увнјек постојати. У животу своме видимо, да је наш духовни живот много сталннјн, него што је тнјело. Видјели смо, шта каже наука у погледу промјене материје у нама. Наше се тијело непрестано мијења, занавља се, на неки начин већ у живу човјеку умире, јер се једни дијелови из њега избацују, да начине мјеста другима. Душевни живот је пак сасма друкчији. Он се мијења само утолико, уколико се новнм нскуством богати, уколико се унутрашња нли душевна садржина прогаирује новим појмовима. Оно што је човјек једанпут стекао души својој, то му остаје за увијек; као што нов земљани суд задржава дуго мирис од прве материје, која је у њ усута, тако н душа увијек задржава своју тековину у себи изузевши, да ]е силнији утисци и доживљаји изагнају из душе, При томе човјечија је личност увијек једна иста; кроз цио свој вијек човјек сазнаје себе као исто биће "и разликује се од других бпћа. Једном ријечи душевни живот човјечпји је сталан, непромјењив. Па шта видимо да бива послије смрти ? — Видимо то, да тијело не ишчезава на један пут, нити се на један пут распадне у своје саставне днјелове, Оно као сложено биће без свезе међу дијеловима, т. ј. без душе не може постојати и нада.ље у онаквом облику, као што је било, док је душа била у њему. Оно се мора распасти, али се распада полако, тако да послије неколшсо деценија још можемо наћи трага човјечијем тијелу, а ако су згодни увјети, могу се тврди дијелови нашега тијела сачувати хиљадама годипа. Научењаци тврде за многе кости, које су нађене у ископинама, да су остатци човјечијег тијела из богзна ког још времена. А на згодном мјесту, н. пр. у соби може костур човјечији, а особито лубања да се сачува тако рећи у вјечност. И по томе би тијело преживјело душу, ако би са пошљедњим дахом душе нестало. То се не може помирити с нашим разумом. Онај принцип, који се у нашем земаљском животу показао као неста-