Источник

Стр 438

ИСТОЧНИК

Бр. 10

дијелови су посебне личности, свјесие индивидуе. Наша се личност састоји из наше самосвијести, из нагаег „ја". „Ја" је личност и само оио може допринијети опћем прогресу. Опћи прогрес сам за себе јесте изрека без садржине, ако одбацимо индивидуе или личпости, којих рад сачињава тај прогрес. Томе се приговара тврдњом, да душа сама без тијела није личност; кад се она одијели од тјелесне заједнице, онда се губи појам „човјек", „личност", „индивидуа". Та тврдња пак не стоји. Личност човјечију не можемо тражити у његову тијелу. Животиња н. пр. има тијело, али нема личности. Зашто? — Јер нема самосвијести. У самосвијести је личност, а самосвијест или „ја" јест само у души, дакле свјесна душа и јест управо личиост. Кад би личност била у тијелу, онда би се са промјенама тијела морала мијењати и личност. Човјек, који изгуби неколико дијелова свога тијела, морао би према томе губити и неки дио своје личности, а то не стоји. Иојам о личној бесмртности јесте за нас врло важан, јер ми очекујемо и уздамо се, да ћемо баш „ми" вјечно живјети, а не да ћемо се на форму пантеистичку расплинути и ишчезнути у опћем прогресу. У неку руку морамо чинити разлику између личне и индивидуалне бесмртности. Јер индивидуално душа мора постојати и као супстанција, али са њеном непропадллтости мора бити у свези и живот, јер „кад би човјек заспао, да се више никад не пробуди (дакле ма и без самртних мука), страшио би се тога сна исто онако као и смрти" 1 ). Говорећи дакле о бесмртности душиној, ми разуммјевамо под тим појмом вјечни иидивидуални и лични живот наше душе, који се наставља иослије тјелесне смрти. У току ове раоправе већ је било момената, који нас упућују на бесмртност. Сад ћемо изнијети оне разлоге, који приморавају човјека на закл.учак, да је његова душа вјечна, да ће се онај живот, који смо на земл>и почели, наставити у вјечности. Нећемо тврдити, да сваки доказ за бесмртност душину за себе има апсолутну доказну моћ; неки су докази потпуни само онда, ако су у свези са другим доказима. Тако је н. пр. и код доказа, да Вог постоји; и тамо има доказа, који потпуну доказну моћ добијају тек кад се посматрају у свези са дрЈтим доказима. На првом ћемо мјесту сноменути онтолошки доказ. Овај доказ полази са становишта, да све оно, о чему човјек има појма, мора постојати у реалности. По њему ми не можеио изрећи никакве ријечи, која неби имала свога вначаја, којој не би бшго фактичке садржине. Ј ) 6. Те1сћши11ег: „Оћег в!в ТЈпв^егћНсћке!! (1ег 8ее1е" стр. 127.