Источник

Вр. 19

ИСТОЧНИК

Стр. 439

Сваком нашем појму одговара и фактичност. Ми не бисмо имали појам „нога", кад нога занста не би постојала. Човјек не може измислити никаква новог појма без садржине, односно до новог појма долази тек тада, кад намђе на неку нову садржину, на неку нову представу, која још није била у његовој свијести. Језик долази до нове ријечи, кад народ, који њим говори, д< фе до новог појма, т. ј. кад му се умни хоризонт проишри, те дође до спознаја, до којих није прије долазио. Фантазија је у човјеку творачка моћ, но она није продуктивна* т. ј. она не може створити нових појмова из старе, познате духовне садржине, већ је она само репродуктивна моћ, а то значи, да човјек помоћу те моћи може склапати у цјелину разне познате појмове, на чудан и необичан начин: би.љеге једног предмета придавати другом и т. д. Ни на тај начин дакле човјек ве може доћи до неког појма, који би му био сасвим нов. Сваком појму одговара дакле садржина, реалност. По томе ми имамо појам „разум", јер заиста имамо разум, „слободну вол>у", јср она заиста постоји у реалности, „душу", јер је имамо и т. д. Према томе ми имамо појам „бесмртност", „вјечност", зато, што овим појмовима заиста одговара фактичност. То значи, да бесмртности има, јер да је нема, човјек неби могао склопити себи појма о њој, Овоме још иде у прилог нова психологија, емпиријска, која тврди, да у човјеку нема урођених представа. Истина, многи се психолози противе Поске-окој {аћићгавх т. ј. учењу, да је душа човјечија као чиста плоча, на коју искуство пише појмове. Но узмимо, да душа нема урођених представа. Ако их има мора их стећи из искуства. Пошто представе и појмови долазе души из пекуетва, то мора сваки појам имати своју фактичност, јер пе можемо искуснтп оно, гато не постоји. 0 својој вољи сам морао ја на неки начин искусити, да имам о њој појма. Тако је и са свим другнм појмовима, На тај начин је доказано, да бесмртност постоји, да је ииа. Но још нисмо доказали, да има бесмртности за нас, да смо ми тај субјекг, на кога се она односи. Можда је фантазија узела појам бесмртности у своје руке, па само приписала можда тај појам нашој души као њено својство, а у ствари је можда то биљега другог неког субјекта (Бога); јер би човјек могао себи по томе ириписати све појмове, н. пр. свезнање, свемогућство, јер и о њима има представу, а у том случају искуство нам противно говори. Има ли човјек дакле доказа, да се појам „бесмртност" и на њега односи. Узмимо за примјер појмове, „свезнање", „свемогућност". Каже се, човјек би их могао, пошто има о њима представу, себи приписати,