Источник

Бр. 20

Стр. 461

стога, гато је оно бике просто, недјељиво. Зашто тврде материјалисте, да је материја вјечна? Зато, што се материја састоји из атома, а атоми су бића недјељива, те не могу пропасти. На атоме дјелују свакако физикалне и кемијске силе, па их ипак нити унигатавају нити растварају, јер не могу, пошто немају шта на њима растварати. Тако је исто и са душом. И она као биће просто не може под притиском спол.атших сила, све кад би под њих и потпала, ишчезнути. Други начин умирања или растварања у природи јесте рег ве, т. ј. онај облик, у коме се биће налази, јесте увјетан, а чим престане увјет, престане и тијело постојати у дотадашњем облику. Н. пр. лист на дрвету, тијело човјечије или животињско и уопће сваки организам умире, кад се испуне увјети, или кад престане разлог њихову животу. Лист је или тијело од природе своје смртно т. ј. сама његова природа собом доноси, да ће неко вријеме живјети, а послије тога умријети (распасти се у саставне дијелове). И камен }е у другом реду смртан и рег ае, т. ј. и он се по природи својој мора кад тад расиасти, али разлог његову распадању не долази из њега самог, нити је увјет његову постојању у такову облику везан за извјесно вријеме, као н. пр. код листа. Разумије се, да и на лист дјелују физикалне и кемијске силе, али тек у другом реду; овдје нијесу физикално-кемијеке силе учиниле, да се тијело распада, већ је одузет увјет тим силама, да могу у тијелу на дотадашњи начин дјеловати, јер физикалне и кемијске силе су дјеловале и прије на тијело, али се оно уз растварање и занављало, а кад престане разлог или увјет тим силама у тијелу, нема више о зананљању ни говора. Анорганска бића у материјалиој природи растварају се према томе рег асс1с1еп8, а органска рег ае. То умирање рег §е има се разумјети тако, да тијело губи способност за живот; чим се то деси, оно се изједначи са анорганском природом и раствара се даље на онај први начин, рег асскЈепв. Да ли је душа по природи својој, рег 8е, осуђена на смрт, на то смо питање дијелом одговорили при р<злагању о супстанцијалности њеној, а дијелом ће нам на то одговорити телеолошки доказ, који ће нам рећи, да ли престаје разлог душину вјечну животу. У старој филозофији је овај доказ употријебио јога Сократ. Он вели својим ученицима: Овако се морамо питати: „која бића имају ту особину, да могу бити разорена и за која се човјек морд бојати, да ће се с њима то догодити, а за која не? Тада морамо испитати, којима припада душа, те се тада или охрабрити или забринути за своје душе 1 ' 1 ). Истражујући даље долази Сократ до освједочења, да душа спаца по

') Р1а1о: „РћасЈоп" сар. 25.