Источник

Стр. 462

ИСТОЧНИК

Бр. 20

природи својој међу она бића, која не могу бити уништена, јер се она не може дијелити. Сократ је дакле знао за метафизички доказ и ако не у пуном његовом облику. Код Рнмљана је Цицерон овај доказ сматрао довољним, да се докаже душевна бесмртност. У новијој науци тај доказ игра велику улогу и он је још логичким дедукцијама проширен. По Кантову мишљењу овај доказ као и онтолошки не може доказати бесмртности дуншне. Кант признаје души супстанцијалност, дакле да душа постоји и да се не може разрушити. То човјек мора признаватн као човјек, јер човјечији начин мишљења то собом доноси. Но да ли је човјечије мишљење сагласно са опћим разумом, нема ли иеког вишег, развијенијег разума, који се не би равнао правилима човјечијег мишљења и који не би морао признавати супстанција и њихове неразрушивости и вјечног живота — то је Каиту загонетно, на томе запиње његов критицизам. Овоме критицизму може се одговорити. Сврха нашег размишљања јесте, да се постигне истина. Истина је пак само једна, она не може бити различна, за нас људе оваква, а за нека друга бића друкчија. Логички закони морају бити за сва разумна бића једнаки, ако нису, нису логички. Према томе, ако ја, на основу свога размишљања дођем до истине, она не губи ништа од своје садржине, зато што сам ја човјек. Развијеније биће од мене ће доћи до истине иа пречи начин, оно неће имати, да се бори са оним тешкоћама, с којима се боримо ми, несавршеиа бића. Настаје дакле питање, је ли човјек уопће кадар доћи до праве истине? Је ли човјек уистину разумно биће, или се само такав причињава? Ако је он разумно биће, што д,опушта и Кант и сваки, ко здраво мисли, онда његови закључци вриједе за сва бића, која могу истину постићи, само је начин. којим човјек долази до истине, различит у различитих разумних бића. Свако биће, које је снабдјевено или обдарено даром мишљења, моћи размишљања има могућности, да дсфе до истине у неком извјесном степену. Не би могло доћи до истине, кад не бн имало органа за размишљање, т. ј. за постизавање истине. Смијешно би било, да човјек, одарен моћи мишљења, не може правилпо мислити, да се његови закључци не би слагали са истином уопће, или да они не би вриједили и за бића савршенија од човјека, за апсолутпи разум. Кад човјек не би могао иравилно мислнти, он би био осуђеи, да поред моћи за мишљење вара себе непрестано. У том случају би заиста филозофија била тражење истине, да се докаже да нема истине, као што је рекао неки песимиста. Истина је истина, мишљење је мишљење. Ако мишљење не одговара истиеи , није логично мншљење. Животиња не